Ovih dana se nakupilo tačno 16 meseci, koliko sam ukupno proveo u Melburnu u poslednjih osam godina. Ako ništa drugo, vremenom sam prestao da se nerviram što ovde u tramvajima svi sede dok se vozilo ne zaustavi, pa onda jedni polako izlaze (najčešće telefonirajući), a zatim drugi polako ulaze, međusobno se propuštajući i zahvaljujući…
I pored tog običaja svi dolasci i polasci se uglavnom poklapaju sa vremenom, ispisanim na svakoj stanici za svaku liniju. Jednostavno, sve je to izračunato i uračunato u red vožnje, kao da Melburžani vreme provedeno u tramvajima ne računaju u život.
To me podsetilo na poruku sa zida poznate zvezdarske kafane „Limun žut“, koju drži moj prijatelj Vojin Cucić: „Svaki čovek ima određen broj dana u životu. Vreme provedeno u kafani se ne računa u konačan zbir“.
Srbija je već dugo „prostor kome ističe vreme“, pa zato tek kad se malo odmaknemo shvatimo da vreme provedeno u Srbiji sve manje može da se računa u život! Čak i u ova dva praznična dana, od kojih ću ja jedan iskoristiti da se malo odmorim…
Ruku na srce, sve je manje šanse da se Dan državnosti Srbije utemelji u narodu kao ozbiljan praznik. Ustanovljen u vreme zajedničke države sa Crnom Gorom, zbog čega se sve do 2007. slavio i 27. april (dan stvaranja Savezne Republike Jugoslavije), u početku je naglašavan kao Dan ustavnosti, povodom prvog srpskog ustava iz 1835. godine, da bi jedno vreme to bio i praznik Vojske Srbije, što se sve poklapalo sa obeležavanjem dizanja Prvog srpskog ustanka 1804. godine.
Zato sam u februaru 2010. napisao da u istom danu slavimo Dvadesetdeveti novembar, Dvadesetdrugi decembar i Sedmi jul. U međuvremenu je Vojska Srbije sa Prvog prešla na Drugi srpski ustanak, pa sad svoj dan slavi 23. aprila, a od ustavnosti ionako nije ostalo baš ništa!
Što je veoma nepravedno prema tom prvom Ustavu Kneževine Srbije, jer je njegov tvorac Dimitrije Davidović sastavio jedan od modernijih, demokratskijih i liberalnijih ustava tog doba, pod uticajem Francuske revolucije. Ukinut je posle svega trideset dana, 17. marta iste godine, zbog pritisaka Turske, Rusije i Austrije, a Davidović je isteran iz službe.
Tako je prvi srpski novinar Dimitrije Davidović (1789-1838, rođen u Zemunu, austrijski đak, jedno vreme sekretar kneza Miloša, pa i ministar obrazovanja, izdavač, istoričar, diplomata…) još pre 188 godina doživeo ono što se inače dešava pametnim i učenim ljudima, kad su potrebni vlastima. Sete ih se kad sami nešto ne znaju da naprave, ali zato znaju da odmah kažu da to ne valja!
Pročitajte još:
„Sretenjski Ustav“ nije bio po volji ni mnogim Srbima, jer je zastava imala raspored boja crveno-belo-plavo, a u sredini grb sa ocilima oivičen maslinovom i hrastovom granom.
Zato već godinama imamo samo taj 15. februar kao neki datum iz istorije na koji je trebalo nakačiti kao neki državni praznik, a nemamo ni državu, a kako sad stvari stoje ni Ustav koji bi se poštovao.
Država je pretvorena u postizborni ratni plen svih koji dođu na vlast i postepeno privatizuju sve njene poluge i ingerencije, a aktuelni predsednik svega ovoga je u tome nadmašio sve svoje prethodnike.
Problem je, međutim, što obični čovek, redovni platiša poreza i svih „komunalija“, državu ne sreće u liku i delu slatkorečivog i sveprisutnog predsednika već mu se ona javlja i zagorčava život u dodiru sa silesijom marginalaca i neostvarenih osoba, koji su kao sledbenici i poslušnici dobili mogućnost da budu nešto što po znanju i sposobnostima nikad ne bi mogli biti. I što je njima, kao nagrada za slepu poslušnost i obožavanje „lika i dela“, mnogo toga dozvoljeno i sve oprošteno!
Nisu, doduše, retki ni oni koji smatraju, poput mog prijatelja Duška Miloševića, da „ne može bilo kome od nas ljubav i poštovanje prema sopstvenoj zemlji da pomuti bilo kakva satrapija na vlasti“. Slažem se, ali smatram da ljubav i poštovanje prema sopstvenoj zemlji, ne mogu ni da se nametnu dekretom. Ovaj praznik je najbolji dokaz, jer ga je uvela jedna a do besmisla dovela druga „satrapija na vlasti“.
Očigledno je reč o uverenju da su otadžbina, zemlja, domovina… kako god ih nazvali, nešto uzvišenije, vrednije i važnije od države, shvaćene kao politički sistem, organizacija društva i trenutna raspodela moći.
Država nije režim. Teško je verovati u državu kad ne valja, kad je u rukama loših ljudi i kad je upregnuta u kola samo jedne politike. Ni kad praznuje, ni kad nagrađuje, jer se, čak i da ste pomislili da je neko primetio vaš rad i znanje, možete naći u istom redu sa Pahomijem.
*************************************
BONUS VIDEO: Ivan Mrđen: Šta je nama naša „Borba“ dala?
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar