0
Sveti Trifun ili Sveti Valentin, vino ili ljubav... Ne pratim već mesecima društvene mreže, ali sam siguran da će se i danas nadgornjavati pobornici jednog ili drugog tumačenja kalendara.
Za mene i moje drugare iz mladosti (što obuhvata generacije od 1947. pa negde do 1955.) današnji datum je godinama bio samo „Ljucin rođendan“. Mirini i moji kumovi Spomenka i Branko Arbutina su 14. februara 1975. dobili ćerku Ljubicu, kao prvo dete u čitavom našem društvu, pa smo taj dan slavili kao svojevrsnu životnu prekretnicu, jer smo se u narednih nekoliko godina svi poženili/poudavali i dobili potomke.
Bilo je takvo vreme, već sa dva’espet se ozbiljno razmišljalo o braku i porodici. Ko je imao sreće da upozna ljubav svog života imao je sve manje volje za piće sa drugarima (čuvena kombinacija „banatski rizling“ i „Knjaz Miloš“), a nekako se podrazumevalo da se u toj trećoj deceniji završi škola ili fakultet, odsluži vojska, dobije posao (u struci), odvoji od roditelja, ma makar i u podstanare…
Sada i po deset godina stariji momci i devojke od svega toga imaju samo školu/fakultet, žive kod tate i mame i besposleni u mraku svojih dečjih soba vode po društvenim mrežama polemiku da li je danas Sveti Trifun ili Sveti Valentin!
Pročitajte još:
Bavio sam se prethodnih godina besmislenošću takvih rasprava, pa zato danas baš neću da pišem o ljubavi. Ne zato da bih se priklonio svetotrifundžijama, koji po svaku cenu hoće da pokopaju nesretnog Valentina (ili ga bar zablesave vinom), već što mi se mnogo dopao vic, koji mi je povodom 14. februara poslao moj prijatelj Miroslav „Dado“ Hegenberger, zadnja pošta Burlington, Kanada. Kakav je razlika između zabavljanja i braka, pita jedan, a njegov iskusniji sagovornik objašnjava: Kad smo bili momak i devojka, ona kaže „daj, brzo, svuci se, imamo dva’est minuta dok ne dođu moji“, a sad, kad smo već godinama u braku – „daj, brzo, svuci se, treba mi šareno za veš mašinu“.
Zato je na mestu i pitanje da li je 14. februar Dan zaljubljenih ili Praznik ljubavi? Meni se više sviđa ova druga opcija, jer zaljubljenost ne mora uvek da vodi ka ljubavi, a prava ljubav se uglavnom drži na mnogo jačim stubovima nego što je samo zaljubljivanje.
Elizabet Gilbert je u knjizi „Jedi, moli, voli“ (po kojoj je snimljen sjajan film sa Džulijom Roberts u glavnoj ulozi) pokazala da sreću i ljubav ne donose ni novac, ni društveni položaj, već da za njih svako (ona piše o ženama, ali to podjednako važi i za suprotni pol) treba da svakog dana pronađe deset minuta mira i tišine kako bi sebi postavio pitanje šta stvarno želi i očekuje, da bi bio u stanju da napravi istinske promene u svom životu.
Ima tome već deset godina kako naš problem nije imenom kog sveca krstimo današnji dan, nego mnogo više što nemamo ni deset minuta mira i tišine. A tek ih nećemo imati!
********************************
BONUS VIDEO: Ivan Mrđen: Šta je nama naša „Borba“ dala?