Piše Ivan Mrđen: Akvapark bez vode

U međuvremenu je ta grana turističke industrije poodmakla i svetu podarila mnogo atraktivnije sadržaje, pa možda i u toj činjenici leži moje izvesno razočarenje ovim objektom. Njegova vremešnost se prepoznaje gotovo na svakom koraku, bez obzira što je i ovdašnja “lenja reka” (Lazy River) sasvim ugodna za moje godine i kukove.Iako je dan bio sunčan i voda ne preterano hladna, iako je sve vrvelo od posetlaca, propisi su propisi, deset minuta pre 17 časova odjednom su prestale da rade sve pumpe i svi su zamoljeni da krenu prema izlazu. Tada sam u nekoliko minuta video nešto što me je asociralo na situaciju (neki će reći hipotetičku, a neki će se složiti da o tome treba ozbiljno razmišljati) – šta bi bilo kad bi svet odjednom ostao bez kompjutera, interneta i svih resursa savremene tehnologije.“Akvapark bez vode je isto što i svet bez interneta”, složio se sa mnom zet Kameron, dok smo posmatrali ljude (i posebno mlađariju) kako zbunjeno stoje ispod presahlih prskalica i zatvorenih kapija za tobogane i već pomenutu lenju reku. Ličili su pomalo na ribe na suvom, kriveći vratove i očekujući da se još malo nastavi zabava i uživanje…Sad zaista zamislite da u određenom trenutku prestane globalna zabava, omogućena interenetom, kompjuterima i mobilnim telefonima, zamislite milione ljudi kako tumaraju u potrazi za “signalom”, da ne govorimo o zastojima u saobraćaju, liftovima, operacijama, bankarskim sistemima… Meni bi, da budem iskren, svet ličio na gomilu pijanaca u potrazi za još jednim pićem…Svojevremeno je kolumnista “Njujork tajmsa” Ros Daudet (Ross Douthat) ustalasao svetsku javnost otvorenom podrškom tzv. Pokretu digitalne trezvenosti, koji bi mogao da počne pobunom protiv povezanosti svega, i inicijativom da se stvori više prostora na kojima je upotreba interneta ilegalna, gde se na nju ne gleda sa odobravanjem ili je skroz zabranjena.Za početak, po njegovim rečima, trebalo bi doneti strože zakone o upotrebi mobilnih telefona u kolima, uklanjanju računara iz školskih učionica, stavljanju posebnih “kutija za telefone” u restoranima gde će gosti morati da ih ostave, sve do konfiskacije telefona koji zapište u muzejima, crkvama i bibliotekama…“A onda dolaze ozbiljniji koraci. Uklonite sve kompjutere iz osnovnih škola, jer ne postoji nikakav dokaz da oni poboljšavaju učenje. Neka deca prvo uče iz knjiga, a onda traže onlajn; neka se igraju malo u pravom životu pre nego što ih ophrva virtuelni.Onda nastavite. Neka bude podignuta donja starosna granica za pristup Fejsbuku, na 16 godina sa sadašnjih 13. Učenici srednjih škola da ne donose telefone u školu. Deca ispod 13 godina ne treba uopšte da ih imaju”, tako je Daudet opisao strategiju ovog pokreta.Mada, on lično, nije puno verovao u uspeh čitavog poduhvata: “Pretpostavljam da će jedan deo više klase da prihvati neki segment mojih ideja za mog života, a garant će to uraditi neke religiozne porodice. Ali mase će i dalje biti navučene, a tehnologija će evoluirati i naći još načina da se imerzira u naš život, efikasno i kompletno.”Imerzija je stručni izraz za specifičnu vrstu potapanja, što bi donekle moglo da opravda preteranu ozbiljnost mojih razmišljanja na osnovu banalne činjenice da je jedan akvapark u nekom trenutku ostao bez vode. Mada bi, ako ništa drugo, od svega toga bilo neke vajde, jer bi, makar za neko vreme, bile onemogućene “legije idiota” po društvenim mrežama.O toj specifičnoj vrsti potopa, upravo u vezi sa modernim medijima i društvenim mrežama, govorio je književnik, filozof, lingvista, jedan od najznačajnijih mislilaca našeg vremena Umberto Eko (1932-2016):“Društveni mediji daju legijama idiota pravo da govore kako su nekoć govorili samo u baru nakon čaše vina, a da ne štete zajednici... ali sada imaju isto pravo da govore kao dobitnik Nobelove nagrade. To je invazija idiota!”BONUS VIDEO Ivan Mrđen: Šta je nama naša "Borba" dala?

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=ivanmrentajenamanaaborbadala-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3139168"]