Piše Ivan Mrđen: Danas je Sveti Avramije

Pre svega, želim da čestitam današnju slavu mojim prijateljima Vladanu Ćosiću, zadnja pošta Jalovik, kao i Miki Lazareviću, zadnja pošta Plavi horizonti. Biće da ima još porodica u kojima je danas porodična svetkovina, ali svi oni dobro znaju da su 11. novembar slavili i pre nego što je u zemlji Srbiji proglašen za državni praznik.

Ova slava je pripadala porodici mog pokojnog tasta Gliga Gligića (1923-2009), koji se toga nije odrekao ni u ona „vunena vremena“, pa je tako šezdesetih godina prošlog veka, dok je živeo u Maglajskoj ulici na Dedinju, primao u goste i neke visoke funkcionere vladajuće (tada i jedine) partije i neke generale tadašnje pete vojne sile u Evropi. Tek toliko o omiljenoj mantri novokomponovanih Srbendi da je najveći uspeh tranzicije, u kojoj smo u transu već skoro četiri decenije, da „opet možemo ponosno i slobodno da slavimo svoje porodične slave“.

* * *

U vreme dok se sa tim stvarima još moglo šaliti, napisao sam da je Sveti Avramije poznat kao zaštitnik ovčara, ali da ga, kako se vremena menjaju, sve više kao svog sveca prihvataju i moji sapatnici kockari. Nešto zbog ta četiri keca u datumu (11.11.), a nešto i zbog činjenice da nema kocke bez ovaca!

Danas, šalu na stranu, posebno u svetlu najnovijih događaja u zemlji Srbiji, sva ozbiljnija razmatranja povezana su sa njegovim mnogo poznatijim nazivom – Avramije Zatvornik! Ne zbog toga što je on proveo u isposničkoj ćeliji više od pola veka, odakle je, po predanju, izašao samo dva puta – da bi preveo u hrišćanstvo jedno selo i, potom, da bi spasao svoju zabludelu sinovicu Mariju.

* * *

Ljudi moji, vidite li vi uopšte u čemu upravo živimo, učestvujemo i na kraju bivamo poniženi i postiđeni? Celo selo je zabludelo u propagandi televizija sa naci-frekvencijama, a tek ponegde poneka osoba govori da je istina negde na drugoj strani.

I sve je više savremenih Avramija, zatvorenih u kelije svoje samodovoljnosti. Njih ne dotiču svi mrtvozarački peformansi iz Novog Sada, njih baš briga da li je, sa kakvim dozvolama i kontrolama, izvesna betonska ploča pretvorena u masovnog ubicu, ko je sve gde i za koje pare udario neki pečat u tom lancu sirotinjske kontracepcije („neće valjda“), oni već danas brinu o čistoći Breninog bazena, Đokovićevog mesta na ATP listi ili „uticaju gama zraka na sablasne nevene“.

Naslov ovog američkog filma iz 1972. godine, inače rediteljskog prvenca Pola Njumena (1925-2008), namerno je istaknut kao paradigma situacije u kojoj se neko društvo bavi bizarnostima i bezvezarijama, jer nije u stanju da se uhvati u koštac sa svojim najvećim i, po svemu sudečim, jedinim problemom. A on u ovom trenutku, u zemlji Srbiji, jednostavno glasi ovako: Imamo lošu, korumpiranu i na negativnoj selekciiji formiranu vlast, čitave kaskade javašluka i neodgovostnosti, sve zajedno u potpunosi podređenu volji jednog čoveka, koji sve više liči na sablast…

* * *

Pa, ako vam je milo, iscepajte svoje diplome, spalite radne knjižice, ali makar na trenutak pomislte koliko ste u svemu tome saučenici. U tom smislu zaista vredi pročitati odličnu retrospektivu ovdašnjeg društva u poslednje 32 godine „srpskog ludila i obmana“, kako je to juče objavio moj prijatelj Zoran Bošković:

„Nisu hteli Jugoslaviju, hteli su veliku Srbiju. Nisu hteli crvenu petokraku, hteli su kokardu. Nisu hteli partizane, hteli su četnike.

Pljunuli su na slavne pretke i jedini na svetu se stide svog antifašizma. Osramotili su grobove streljanih kragujevačkih đaka. Nisu hteli socijalizam i socijalnu pravdu, dobili su robovlasnički kapitalizam i narodne kuhinje.

Nisu hteli Antu Markovića ‘ustašu’, dobili su Slobu ‘Srbina’. Odbili su pet milijardi dolara bespovratnih donacija, momentalni prijem u EU, dobili su kante sa benzinom na ulicama, lekove na pijačnim tezgama, sankcije celog sveta i dnevnu inflaciju od 20.000 posto.

Mrska im je bila ‘komunistička’ JNA, stvorili su zato Arkane, Bokane, kapetane Dragane, ‘Srpske garde’, ‘Tigrove’, ‘Škorpione’, ‘Bele orlove’ i ‘Crvene beretke’. Hteli su etnički čistu državu, dobili su ‘tomahavke’, tepih bombardovanje i Bondstil.

Ućutkivali su misleće novinare rafalima i metalnim šipkama, stvorili su Informer, Pink i Milomira Marića. Od države kojoj se divio i poštovao je ceo svet, napravili su sramotu iz koje im beže rođena deca.

Umesto ‘Nevena’, ‘Vage za tačno merenje’, ‘Muzičkog tobogana’ i ‘Hita meseca’, sad imaju ‘Zadrugu’, ‘Parove’, ‘Elitu’, ‘Zvezde Granda’ i ‘Ćirilicu’.

Dinamo, Hajduk, Sarajevo, Želju i Velež zamenili su Surdulicom, Javorom, Čukaričkim i Voždovcem.

Nisu hteli narodnu miliciju, stvorili su režimske batinaše u uniformama, zaštitnike kriminalaca i čuvare plantaža marihuane. Hteli su Karlovac-Karlobag-Ogulin-Virovitica, dobili su Brnjak-Jarinje-Merdare.

Nisu im valjali EI Niš, IMT, Opel Kikinda, PKB, sad imaju Ling-Long, Rio Tinto, Hesteel i Zi Đin.

Umesto tehnologija 21. veka, deca im uče veronauku. Umesto stranih jezika recituju očenaš. Umesto dečjih pesmica oni pevaju o popovima i Svetom Savi.

Etiopija, Gana i Sudan lansiraju satelite, oni grade crkve, krstače i jarbole. Hoće ‘srpski svet’, a nemaju pijaću vodu. Hoće Crnu Goru, a nemaju struju. Smejali su se Rumunima kad su se otimali za ‘vegetu’, farmerice i najlonke, a sada se tuku za piliće u ‘Lidlu’.

Svršavaju na Rusiju i Putina, a sanjaju o plati od 2.000 evra za pranje usranih guzica nemačkih baba.

Važno je da im Tito više ne zabranjuje da slave krsne slave, ‘srpske Nove godine’, pišu ćirilicom i jedu zlatnim viljuškama.”
* * *
Kad malo bolje razmislim, danas je možda jedna od najvećih slava u zemlji Srbiji. I nije slučajno što je, nekim drugim povodom, 11. novembar proglašen za državni praznik. U zatvoru, ako ne fizičkom, a ono u sopstvenoj skučenosti smo svi koliko nas ima!