0
„Brodska pića“ - pojam iz na ovdašnjim televizijama višestruko repriziranog američkog filma „Šta sve možeš u Denveru kad si mrtav“ (režija Geri Fleder, u glavnim ulogama Endi Garsija i Kristofer Volken, 1995.), što sam sve đuture nekoliko puta ponovio u poslednja četiri dana mojim saputnicima na predivnom krstarenju po Gippsland Lakes brodom simboličnog imena „Chivas regal“.
„Brodska pića“ su deo maštanja svih kažnjenika ovog sveta, ono kad jednom izađem odavde, pa odem na neku jahtu, obučem šarenu košulju i sedim na palubi i pijuckam koktele ili već pomenuti viski.
U našoj kulturi nešto slično bi se moglo reći za stihove Branka Miljakovića (1934-1961): „Da li će sloboda umeti da peva, kao što su sužnji pevali o njoj“. Mada mnogi, prvenstveno zbog onih „vunenih vremena“ u kojima je on u svom više nego kratkom životu postao legenda, uglavnom pamte ono „ubi me prejaka reč“.
Da se vratimo, za trenutak, brodskim pićima. U mom slučaju to je uglavnom meni omiljeno australijsko pivo „Cartlon draught“, dok u ribarskim mestašcima po obali (zasad smo obišli Metung, Paynsville & Nicholson) ne propuštam priliku da popijem, po mnogima, jedno od najboljih piva na svetu. Of course, čuveni „guinesse“…
Sve je divno i krasno, samo, dragi moji prijatelji, pomalo i kasno. Da se odmah razumemo, moja Mira i ja beskrajno smo zahvalni našim ćerkama Mileni i Marini što su odlaskom iz Srbije, prvenstveno sebi i svojoj deci, omogućili mnogo bolji život i što nešto od toga žele i da podele sa nama, njihovim roditeljima. U šta spada i ovo putovanje po jednoj od najznačajnijih australijskih turističkih destinacija.
Sve je tu, luksuzna jahta, lepo osmišljena maršruta (stigli smo čak i da zamočimo noge u okean), hladno piće na palubi, pokušaji da naučim da pecam (o tome nešto više nekom sledećom prilikom), nedostaju samo havajske košulje i godine (i kukovi) kojima bi sve to bilo potaman. Nisam namćor, ni zakeralo, još manje od onih koje je teško pokrenuti sa mesta, tako da i moja razmišljanja na temu „brodskih pića“ imaju sasvim drukčiju konotaciju.
Reč je o tome da neprestano mislim na sve one ljude u Srbiji, kojima se kao opcija „boljeg života“ nudi jeftiniji pileći parizer bez piletine, koji o slobodi niti razmišljaju, još manje pevaju, jer ogromna većina nekako nije ni svesna svoje neslobode. Ti lični zatvori umesto rešetki imaju ekrane televizijskih prijemnika, umesto čuvara razne mitove kojima se hrani zabluda „nikom nije bolje nego nam“, a tu je i „veliki brat“ koji je odavno prevazišao i najcrnja Orvelova predviđanja…
Zato nije slučajno što je na svim protestima „Srbija protiv nasilja“, uz redni broj okupljanja na prostoru ispred Rosandićevih konja, prisutan i transparent na kome je velikim slovima ispisano: „UZALUD IH BUDIM“. Ko zna zna, reč je o Miljkovićevoj pesmi „Uzalud je budim“, iz koje za ovu priliku prepisujem stihove:
„Budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovde, zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom, zbog anonimnih reči trgova, budim je zbog ove naše planete koja će možda biti mina u raskrvavljenom nebu…“
Sve u svemu, ako se ne probudite, dragi prijatelji, posebno vi u najboljim godinama, glupo je da maštate o pijuckanju „brodskih pića“ u nekoj dalekoj budućnosti.
