Piše Ivan Mrđen: Poštovanom žiriju...

Nadam se da se moj prijatelj „Lale“ Bojičić neće naljutiti što sam isti tekst poslao i za naš portal, pa mu obećavam da ću, kad se poslednji (i jedini) satirični list pojavi na kioscima, već po običaju, preneti neke od najubojitijih objava. Tek da se pokaže da „živi, živi duh aforističarski“, nezavisno od raznih žirija i kuhinja...* * *A taj tekst, pod naslovom „Poštovanom žiriju“ ide ovako:Poštovani, pre svega želim da pohvalim organizatore ovog konkursa za satiričnu priču, koji u ovoj našoj učmaloj državi već godinama predstavlja „svetionik slobode i duha“. Postoje slični natječaji u još nekim varošima, ali su jedino na ovom nagrade novčane, što uz praksu da ih najuspešniji među nama odmah i prime na ruke – svake godine privlači pažnju sve većeg broja sve siromašnijih satiričara.Istina, iznosi se nisu menjali već skoro deset godina, što je uz kurs evra kod Narodne banke Srbije jedina konstanta naše ekonomije. U prevodu, nagrade će i ove godine vredeti isto u evrima, ali ne i u paprikama koje nameravam da kupim pri povratku u Beograd.Takođe, želim da pohvalim organizatore ovog konkursa za satiričnu priču što su uspeli da sačuvaju isti sastav žirija, iako je u međuvremenu tri puta promenjena garnitura lokalne vlasti. Izgleda da su u pravu oni koji tvrde da „novima“, kad pozapošljavaju kumove i svastike, zafale jedino kadrovi za kulturu, sa kojom ionako imaju najmanje dodirnih tačaka.Zbog toga sam u prilici da se direktno obratim poštovanom žiriju, bez neke potrebe da se pozivam na svoj minuli rad i uspehe u ovoj oblasti. Međutim, za razliku od pretprošle godine kad sam smislio kakvu takvu priču, a vi mi udelili treću nagradu na istom ovom tenderu, ovim putem se prijavljujem za drugu nagradu, ali bez ikakve satirične priče.Glupo je da se satirem i smišljam kao nešto duhovito kad su mi dvojica od tri člana žirija, što bi rek'o pokojni Milovan Ilić Minimaks - „drage kolege, takoreći prijatelji“. Ne bih da vas javno podsećam, ali vi ćete znati da sam ja, kao selektor jednog drugog festivala humora i satire, obojicu uvrstio u učesnike, što vam je uredno plaćeno kroz putne troškove i dnevnice.Ako ipak mislite da mi niste ništa dužni, dragi prijatelji, takoreći kolege, moraću da vas podsetim da smo na tu priredbu putovali mojim kolima, pa sam u vašem društvu bio ono što Čačani zovu „ništak“. U prevodu, onaj koji sedi i ne pije, pa ste me obojica tešili obećanjem da ćete mi „jednog dana sve to vratiti“. Nadam se da to nije bilo u stilu našeg predsednika, koji što više popije daje sve nerealnija obećanja.Ova moja ponuda potpuno je u skladu sa aktuelnim trendom u Srbiji da što si prazniji to bolje prolaziš, pa u tom smislu umesto priloga prilažem potpuno prazan list papira. Osnovna prednost ovog mog radikalno novog pristupa je u tome što sad svi građani, a ne samo uvaženi članovi cenjenog žirija, mogu da vide u kakvom je stanju savremena srpska satira.Da ne govorim o neospornoj činjenici da je ovo prva satitična priča koju mogu da pročitaju i potpuno nepismene osobe, a njih je prema poslednjem popisu bilo tačno 127.463. Mislim da tiraži svih knjiga satiričnih priča ili zbirki aforizama, objavljenih u poslednje dve godine, nisu ni upola od ove impozantne brojke mojih „sledbenika“ i „pratilaca“.Pošto, da citiram jednog od članova cenjenog žirija, „moj obraz nije skaj“ – ipak nisam toliko bezobrazan da zahtevam prvu nagradu. Nju očekujem za dve do tri, a možda i sve četiri do pet godina, najdalje šest do sedam, sa svim ostalim poboljšanjima mojih životnih prilika i opšteg napretka u zemlji Srbiji.Ne bih da zasijam pre vremena, sanjam da to vredno priznanje dobijem kad budu izgrađeni metro, nacionalni stadion, brza pruga do Budimpešte i kanalizacija u Krnjači.Treća nagrada ne dolazi u obzir jer sam već potrošio više od pet hiljada dinara na čašćavanje raznih savetnika koji su mi rekli da je ova moja ideja nešto što se „događa prvi put u istoriji“, a trebaće mi i koji dinar da u povratku u Beograd usput kupim već pomenute paprike.Kao penzioner, potpuno sam saglasan da mi od ukupnog iznosa druge nagrade otmete 25 odsto i preusmerite u vaše lične budžete, u nadi da ćete do kraja ove godine uspeti da pronađete mehanizam i nekako mi vratite dva odsto.Moj veliki učitelj Jovan Hadži-Kostić je govorio da su naši najveći problemi prmitivizam i mitologija. U prevodu, oni koji primaju mito! Ja sam se, još kao početnik u ovoj oblasti, usudio da mu napišem kako „primitivizma i mitologije ne bi bilo da nema nudizma“, što je on, na moju ogromnu radost, odmah objavio u svojoj čuvenoj rubrici „Tako Reći Nezvanično“.Zato je ovaj moj predlog, po mom skromnom mišljenju, pravi primer kako se može uspešno nositi sa sve rasprostranjenijim pojavama mita i korupcije. Sve treba ogoliti do koske i raditi javno i otvoreno, a kome smeta – nek se nosi!P.S. Ostala su mi još tri reda, taman da ovlastim cenjeni žiri da po svom nahođenju dopiše nešto satirično i tako ovu moju ponudu prilagodi kriterijumima za očekivanu nagradu.