Piše Ivan Mrđen: Bliski susret druge vrste

A pre dva dana bila nedelja, pa sve nekako još slađe. Moja supruga Mira odvela unučiće u šoping u tržni centar kod „Ikee“, što bi se reklo „sam u kući, peti deo“... A kad je Kevin sam, zna se, dolaze ona dva probisveta da ga uznemiravaju...

Zazujao interfon, prošlo nekih desetak sekundi dok nisam shvatio da moram da ustanem, ali iskusno otvorim prozor i pogledam prema kapiji. Vidim nečiju ćelavu glavu, čujem kako nešto mrmlja, pomislim možda došao čovek da „čita vodu“, leto je, momak koji to stalno radi može da bude na odmoru, kažem „evo, sa’ću“...

Kad sam otključao ulazna vrata umesto ćelavog, tu negde u ranim četrdesetim, pomalo ofucanog stajlinga i držanja, ugledam plavušu oko tri’espet, utegla se u belu majicu bez ikakvih oznaka i u broj manje farmerke, ko zna možda bi mi u nekom drugom filmu čak bila i simpatična...

(Kad smo već kod filmova, ovakve situacije me uvek podsete na čuveni Spilbergov „Bliski susret treće vrste“ iz 1977. godine i Ričarda Drajfusa koji glumi Roja Nirija, prosečnog pripadnika radničke klase u Indijani, čiji se život menja nakon susreta sa neidentifikovanim letećim objektom.)

Ne znam da li ovaj dvojac sa kormilarom na daljinsko upravljanje očekuje da će se život prosečnog stanovnika Zvezdare, pa još penzionera, bitno promeniti posle susreta sa njima i njihovom providnom kesom prepunom naprednjačkih drangulija, ali ja se uvek iznenadim kad imam nešto bliži kontakt sa tom vrstom „vanzemaljaca“...

Već godinama uvažavam čuvenu misao Marka Tvena da je „razgovor sa budalom koji traje duže od trideset sekundi razgovor dve budale“, a poštujem i verziju koja se pripisuje Oskaru Vajldu – „ne razgovaraj sa budalom, spustiće te na svoj nivo i dobiti na iskustvo“.

Ćelavi se, rekoh, povukao malo u stranu, a kočoperna plavuša krenula „mi smo iz mesne zajednice, pa...“ Tu je prekidoh, „znam šta radite, vidim po kesi, ne valja vam to što radite“, a ona će „šta ćemo, kad moramo...“

Ne moraš sestro, pomislih, evo pekare po kraju kukaju za radnicima, u supermarketima rade moji ispisnici koji jedva stoje na nogama, letos suvim zlatom plaćali ko će da bere maline, kajsije, uskoro će i šljive koje nema ko da pokupi, za iole vrednijim i urednijim ženama koje čiste po stanovima po Beogradu već godinama traje pravi „draft“... U redu, znam da su to u svesti većine građana Srbije manje vredni poslovi, ali ono što ti misliš da bi trebalo da dobiješ već odavno raspoređeno na prethodne „dvojke“ i „trojke“, švalerke i rođake...

Umesto toga, samo sam da zapečatim bilo kakvu diskusiju, priznajem pomalo i nekulturno, pomenuo onog „što ga svako veće gledate na televiziji“, na šta je sledio „kopernikanski obrt“ u vidu plavušinog „hvala, mi to volimo“...

Sad baš ne znam da li morate da ga volite ili ga volite zato što morate da radite nešto čega se očigledno stidite, jer jedno s drugim očigledno ne ide... Neko ko kaže da „mora“ da od kapije do kapije, od interfona do ponekih vrata (ako ih uopšte puste), trpi bes svojih nezadovoljnih komšija ne može istovremeno da „voli“ onoga ko je direktno odgovoran za tu buku i bes, što bi rek’o Fokner.

A tek je prva nedelja po isplati penzija, pa se „vanzemaljci“ ponadali da će im biti bar malo lakše...

* * *

Neka vajda od svega je što sam se u tih dva’esdevet sekundi na našoj kapiji setio da u četvrtak ističe rok za predaju tekstova za drugi broj „digitalnog Ježa“. Za tu priliku ću mom prijatelju „Laletu“ Bojičiću poslati tekst pod naslovom „Kratko upustvo za bliski susret druge vrste“ u kome ću pobrojati sve moguće taktike za izlaz iz ovakvih za mnoge građane neprijatnih situacija. Pa kad bude objavljeno, a nadam se da hoće, preneću to i na ovom mestu...

Ide jesen, kampanje se tek zahuktavaju, tek će nam trebati i živaca i veštine!