Piše Ivan Mrđen: Čedomir Radović otišao u "Mozaik vremena"

Poseban pečat ostavio je u pripremi i realizaciji emisija „Mozaik vremena“. Zato su mu u četvrtak 30. maja 2019. godine, kad je odlazio u penziju, kolege iz Zabavno-humorističke redakcije poklonile foto-montažu naslovne strane “Blica”, na kojoj je “udarna vest” bila - Čedomir Radović otišao u “Mozaik vremena”!

Iako je naslov ove kultne emisije u pomenutoj “vesti” samo metafora za kraj radnog veka gospodina Radovića, na više od sedam stotina njenih špica ovekovečenog kao organizator, vredi podsetiti da je reč je o emisiji Prvog programa Radio Beograda, pokrenutoj oktobra 2001. godine, pod sloganom “Borba protiv pilećeg pamćenja”.

U međuvremenu je svako podsećanje na prošlost postalo “nepodobna kategorija”, da bi se četvrt veka kasnije pileće pamćenje sa “dve televizijska dnevnika” svelo na “poslednje specijalno obraćanje”. A i “Mozaik vremena” je odavno ukinut!

* * *

Vest o Čedinoj smrti me je zatekla nespremnog, onako kako to činimo kad u dužem vremenskom periodu pratimo zdravstvene biltene neke drage osobe. Kad je dobro radujemo se i sve nešto planiramo, kad je loše uzdahnemo i kažemo “biće bolje, preguraće on to”…

Nisam baš siguran da je sasvim slučajno, ali za neku moju ličnu story tipa “Dogodilo se na današnji dan” pod istim datumom, 26. jul, imam i vest od pre jedanaest godina kad je preminuo legendarni Dragan Kostić Culin (1956-2015), zadnja pošta Vlasotince.

Osnivač, gazda i najvredniji radnik tamošnjih kultnih ugostiteljsko-turističkih toponima, poput picerije “Amadeus” i restorana “Lovac”, bitku sa opakom bolešću izgubio je pre šezdesetog rođendana, a njegova “istorija lečenja” po mnogo čemu podseća na Čedinu borbu. Obojica su u nekom trenutku podvrgnuta istom hirurškom zahvatu posle čega je usledilo izvesno poboljšanje, taman za radost i nadu familije, prijatelja i drugara…

* * *

Sa Čedom sam se poslednji put družio kad smo lane u „Herceg Novom“ proslavili Dan Jugoslovenske narodne armije. Po onoj narodnoj “bolje da propadne selo, nego u selu običaj”, kad je već propala armija čiji je praznik bio Dvadesetdrugi decembar, još jednom smo se prisetili čuvenih “priča iz vojske”, uz mesni narezak, napolitanke i pivo, tri najpoznatija sastojka svih vojničkih uspomena.

Čeda je tom prilikom, na našu opštu radost, popio nekoliko čašica viskija, našalivši se kako “ima nas vojnika koji smo baš to voleli”…

Tako je nastavljena tradicija koju su, zajedno sa njim, godinama negovali naši drugari iz Radio Beograda Mica Šiškin, Dule Radulović (1951-2023), Saša Kovačević, Luka Mijatović, Voja Kajganić, Slavko Jovanović i Aleksandar Stojadinović, sve oficirska deca, proglasivši 22. decembar za zajedničku slavu. Kojoj sam redovno prisustvovao i razne medije izveštavao od sada već davne 2009. godine...

Kad više nije bilo moguće okupljanje u zdanju na početku Hilandarske, slavlje je organizovano kod naših drugarica Koke i Branke u “Akordu”, da bi potom prešli na “rezervni položaj” kod naše prijateljice Seške u Klubu Muzeja automobila, a poslednje povlačenje preostalog “ljudstva” bilo je ka jedinoj kafani u Skadarskoj ulici koja ne pripada “Skadarliji”…

* * *

Poslednji ispraćaj Čedomira Radovića u večiti “mozaik vremena” je sutra (sreda, 29. jul) na beogradskom Novom groblju, od 14 časova.

*******************************