Piše Ivan Mrđen: Analogni alat za digitalno doba

Desetak dana po “svečanom otvaranju” Radivoje Bojičić, glavni i odgovorni za to što Jež i dalje može da se čita, javno je upitao saradnike i čitaoce za mišljenje o novom obliku održavanja stare vatre. Možda je upravo u tome najveći hendikep, jer “nalelektrisani Jež”, kako ga je “Lale” nazvao, nema ni formu, ni strukturu, ni lakoću pregleda savremenih portala već je praktično samo najširem krugu korisnika dostupan PDF.

Pošto dobar deo Ježevaca tek treba da usvoji rečnik novog digitalnog doba, samo bih dodao da ova skraćenica izvorno označava Portable Document Format (prenosni format dokumenta). To je univerzalni format datoteke koji služi za prikazivanje i slanje dokumenata bez obzira na uređaj ili program.

U tom smislu iskorišćene su i glavne prednosti ovakve “distribucije”, jer Jež izgleda potpuno isto na svakom računaru ili telefonu, dostupan je na svim operativnim sistemima, a tekstovi i slike se ne mogu neovlašćeno menjati ili greškom izbrisati…

Mana je, međutim, stari prelom, jer je veoma teško čitati tekstove koji su rašireni na dve stranice, uključujući i tradicionalni “Artforizam” tandema Radivoje Bojičić & Mladen Đurović. Ništa manje ne bode oči ni činjenica da su neki autori poslali priloge “kao da im je poslednje”, pa se i to što im je objavljeno po nekoliko priča proteglo na dve ili čak dve i po numere.

Zbog toga, po mom skromnom mišljenju, ovo izdanje Ježa ima bitno povećan broj stranica u odnosu na to kako je donedavno izgledao na papiru, odštampan dobrom voljom gospodina Slobodana Filipovića, kome je za ubuduće dodeljena titula počasnog izdavača. To i nije tako loše, pogotovo što se našlo mesta za mnogo veći broj tekstova i karikatura iz inostranstva, mada nama starijima hoće da utrne ruka na mišu dok “listamo” digitalni Jež.

U tom smislu veoma je indikativan jedan kineski vic, na koji se naleti negde pri kraju: Sin pita oca: Tata, kako ste vi nalazili informacije pre interneta? Otac odgovara: Pamtili smo ih!

* * *

Nešto slično je napisala Mirjana Dimitrijević: “Otkad smo na digitalnoj infuziji, gušimo se od protoka informacija”, a Zoran B. Petrović je dodao: “Mozak je poslednji analogni alat koji nam je ostao.”

Ježevci su to potvrdili pokazavši da kad se ta alatka poveže sa tradicionalnom duhovitošću na kraju ispadne nešto dobro. To potvrđuje i moj izbor aforizama iz “naelektrisanog Ježa”:

Miodrag Lazarević: “U Srbiji je preko čitave godine Dan žalosti.”

Ljubomir Ilić: “Imamo Đavolju varoš, a radimo na stvaranju avetinjsake države.”

Miodrag Stošić: “Život u Srbiji nekada je režirala Praška škola, a danas škola praška.”

Dimitar I. Vilazorski: “Na dobrom smo putu da skrenemo.” I još jedan: “Mi smo sređeno društvo. Sredili su ga oni, koje mi nismo sredili.”

Marija Ranđelović: “U svetskim restoranima postoji podela na pušački i nepušački deo. U Srbiji na pucački i nepucački.”

Goran Ivanković: “Oni koji tvrde da smo najbezbednija zemlja, među narod ne idu bez ličnog obezbeđenja.”

Radivoje Rale Damnjanović: “Vlast konfiskuje imovinu kriminalaca. Od naroda je već sve uzela.”

* * *

O narodu uopšte, posebno odeljenje Srbi, Ježevci su i ovom prilikom ispisali nekoliko neporecivih istina:

Milan Pantić: “Gdje su ljudi rđavi, mora puno da se podmazuje.”

Ljubiša Veljančić: “Zašto Srbi vole da ispadnu budale? Zato što olako koriste uzrečicu: Jebi me ako znam!”

Zoran B. Petrović: “Jadan je onaj ko je slepilo odabrao kao – Pogled na svet.”

Novo Tomić: “Na graničnim prelazima svi Srbi su sada ljudi sa četiri prsta.”

Aleksandar Jelić: “Tarabić je bio blizu, svi Srbi će stati u jedan rudnik.”

Dušan Vidaković: “Nema zime za Srbe. Izolovani su i spolja, i iznutra.”

Dobrivoje Antonić: “Kolektivno ludilo nije se u narodu raširilo ravnomerno. One na vrhu je više zahvatilo.”

* * *

Kakav bi to bio satirični list, pa još u savremenom izdanju, da se ne bavi onim što se u zemlji Srbiji nekim čudom naziva politika. Onim kao oblast društvenog života i onim kao predsednik svega i svačega…

Stefan Vučevski: “Narod više voli đubre nego svoju zemlju. Nešto baci na ulicu, nešto u reku, a nešto izglasa.”

Milko Stojković: “Mi najveću izlaznost imamo van pameti.”

Živko Đuza: Kod donošenja odluka van pameti, koristimo domaću pamet.”

Slađan Martinović Bukovski: “Kad smo skinuli gaće, spale su nam i maske!”

Nada Karadžić: “Naš put je pun uspona i gadova.”

Miroslav Sredanović: “Vlast i opozicija se utrkuju. Opozicija na cilj stiže pešačenjem, a vlast letećim automobilima.”

Neško Ilić: “Lakše mu je da vlada narodom nego sobom. Manji je otpor!” I još jedan: “On može i nemoguće - da slaže pre nego što progovori.”

* * *

Umesto zaključka prepisujem deo teksta Nebojše Redžića: “Jež je preživeo prelazak u digitalno doba. Jedini problem je bio što je stvarnost postala mnogo veća satira od svega što su oni ikada uspeli da izmisle!”

P. S. Dužan sam izvinjenje kolegama čije priloge nisam pomenuo, a tu naročito imam problem sa autorima priča, od kojih posebno preporučujem urnebesni zapis Mirjane Jurčić pod naslovom “Alo, Hitna” na 26 stranici… Sa pratećim vodom karikaturista ću koliko toliko izravnati računa objavljivanjem karikatura Muhameda Đerleka, Gorana Divca i Miće Miloradovića.