0
Na zidu naše trpezarije imamo velikog crnog leptira od šperploče, na kome moja Mira i ja kredom ispusujemo obaveze koje ne bismo smeli da zaboravimo. Dok ovo pišem, tamo stoji: NOVO GROBLJE, PON, UTO...
Ponedeljak, opelo na godišnjicu prerane smrti Veselina Simonovića (1959-2022), danas od 14 časova i 45 minuta poslednji ispraćaj jednog od njegovih najboljih učenika, kolege Peđe Obradovića (1975-2023).
Peđa je novinarstvom počeo da se bavi 1998. u redakciji “Blica”, u vreme kad je Veselin ostao bez kompletne redakcije, pa je i apsolutnim početnicima pružena šansa da se uhvate u koštac sa pravim temama i stiču iskustvo na poslovima koji bi im u nekim drukčijim prilikama bili nedostupni. To mu je omogućilo da se kasnije pokaže kao sjajan reporter, novinar i urednik u Televiziji B92 i Birnu, da bi od prvih dana Televizije N1 učestvovao u kreiranju koncepta programa i svojim uređivanjem Dnevnika N1 u Srbiji doprineo ugledu i uticaju ove televizije.
U vesti o njegovoj preranoj smrti navedeno je i da je osvojio Gran pri “Laza Kostić” međunarodnog festivala reportaža u Somboru, te da je autor više televizijskih reportaža i dva dokumentarna filma. Preranoj, jer je reč o vršnjaku Mirine i moje najstarije ćerke, mada je njegova borba sa opakom bolešću trajala duže od četiri ipo godine.
Peđi je u septembru 2018. dijagnostifikovana akutna limfoblastna leukemija. Hitno je primljen u Institut za hematologiju Kliničkog centra Srbije, gde je utvrđeno da se radi o visokorizičnom obliku leukemije. Prepisane su mu citostatičke terapije nakon kojih je trebalo da usledi transplantacija kostne srži. Međutim, oblik leukemije od koga je Peđa bolovao pokazao se otpornim na terapiju dostupnu u Srbiji.
U toku 2018. godine, prvo u Sjedinjenim Američkim Državama, a ubrzo i u Evropskoj uniji, registrovana je nova terapija koja se primenjuje upravo na otpornim oblicima akutne limfoblastne leukemije. Studije i klinička praksa pokazali su da ta terapija daje pozitivne rezultate u visokom procentu.
Kad su u novembru iste godine lekari bolnice Helios u Berlinu javili da su spremni da Peđu prime na terapiju, a potom i na transplantaciju kostne srži, država je preko Republičkog fonda zdravstvenog osiguranja obezbedila novac za deo troškova, što je bilo dovoljno samo za hemioterapiju.
“Zahvalni smo na tome, ali su Peđi neophodna novčana sredstva u što kraćem vremenskom periodu za transplataciju kostne srži i oporavak posle rizične intervencije”, napisao je Dragoljub Žarković (1951-2020) u uvodnom komentaru nedeljnika “Vreme” krajem novembra iste godine:
I dodao: “Hiljade ljudi već je doniralo novac, a posebno sam ponosan na činjenicu da se na društvenim mrežama, osim ljudi koje i ne poznajem, apelom za pomoć oglasio veliki broj novinara i urednika koje cenim. Profesionalnu solidarnost pokazale su i mnogobrojne redakcije.”
Ovaj komentar je upamćen i po dirljivoj, iskrenoj ispovesti legendarnog Žareta:
“Bilo mi je teško da napišem ovaj tekst u strahu da ga neko ne protumači kao zloupotrebu javne reči u privatne svrhe. Ja bih Peđi da mogu dao kostnu srž, da imam dao bih novac za ukupne troškove lečenja. Peđa je moj zet, otac troje moje unučadi.
Ali, baš me briga i ako se nađe neki idiot koji će mi to zameriti. Ima i situacija i dana kad solidarnost postaje više od apstraktne kategorije. I kad to shvatite ne samo kao moralno načelo nego kao konkretno pitanje života i smrti. Posebno kad se radi o nekom ko je vama važan u životu!”
I to je, na svoj način, doprinelo da se obezbedi novac za Peđino lečenje, da on još nekoliko godina nastavi da normalno živi i radi. Gotovo do poslednjeg dana, pišući zapažene kolumne pod nadnaslovom “Lični stav” za portal N1. Iz teksta sa pomalo proračanskim naslovom “Šta ćemo mi, koji ostanemo?” zapamtio sam rečenicu kojom je Peđa dosta toga rekao i o svom zdravstvenom stanju: “Starim. To nije moje telo čije me propadanje opominje, već sve izraženija osetljivost.”
Osetljivost odličnog novinara i Beograđanina u pravom smislu te reči je ono što će, na žalost, svima nama ostati i sad kad njega više nema:
“Planovi za Beograd, koji se najavljuju, rastužuju me i uznemiravaju. Oni su, izgleda, ozbiljni kad kažu da će ukloniti Stari savski most, kako bi, umesto njega, podigli novi, koji bi se vizuelno bolje uklopio u estetiku Beograda na vodi, koji je sâm estetski beznačajan, odnosno, nespojiv sa lepim. Stari savski most za gradonačelnika ‘nema nikakvu kulturološku i istorijsku vrednost’, on ga zove ‘nacističkim mostom’, a ja to ne bih dalje bespotrebno komentarisao i zamarao očiglednim; te tvrdnje govore same za sebe. Sve izvesniju realizaciju tog plana doživljavam kao ujed za dušu.”
Peđa u istom tekstu navodi da je u Beogradu rođen i da u njemu, bez prestanka, živi punih 47 godina a, što bi rekle tetke, dobro je „uzeo“ i onu četr’esosmu. To mu daje za pravo da se ozbiljno bavi „nelogičnostima“ u planiranju „razvoja“ grada u kome živi, ono što je taj „razvoj“ već doneo i ono što će doneti, što budi strepnju i nesigurnost…
“To su one ideje i planovi zbog kojih reč ‘razvoj’ stoji pod navodnicima, jer osim stanogradnje i pripadajućih aspekata privrede, ne primećujem da su svi ti projekti bilo šta razvili. Te profitabilne, ali u svakom drugom smislu banalne, a trajne intervencije u prostoru, Beogradu su donele hiljade novih stambenih jedinica, popis kaže više od 136.000 u poslednjih jedanaest godina, kao i nebrojene kancelarije, salone, ugostiteljske objekte… Ti blokovi višespratnica guše i pritiskaju postojeću infrastrukturu koja ni saobraćajno ni komunalno ne prati izgradnju, daveći konačno i Kalemegdan, i pored toga što se još niko nije usudio da mu ospori ‘kulturološku i istorijsku vrednost’.
Nedaleko odatle, uzvodno, narasta i simbol takvog ‘razvoja’, Beograd na vodi, pravi mali grad-spavaonica za bogate koji, iako posejan na najvrednijem gradskom zemljištu, gradu-domaćinu i njegovim stanovnicima nije doneo ama baš ništa. Ovog marta isteći će punih devet godina od kada je počelo uklanjanje prvih šina, što se uzima kao početak građevinskih zahvata na toj lokaciji. Takozvana ‘promenada’ i urbanizacija prostora koji je javno tretiran kao zapušten, nisu zamaskirali činjenicu da na tom prostoru ni dan danas nema pozorišta, galerije (osim Galerije koja to nije, ali gde beležimo jedan bioskop), javnih prostora poput amfiteatra (onaj trg oko spomenika Stefanu Nemanji nije pokazao bilo kakvu značajniju ‘gravitacionu moć’), da tamo nema slikarskih i umetničkih ateljea, centara kulture, opere ili zgrade baleta, koncertnih dvorana, prostora za alternativnu (pa i mejnstrim, što da ne…) scenu, malih ili velikih muzeja, zadužbina, naučnih ili obrazovnih institucija, dakle, nema tu nema ničega na ‘polzu’ Beograđanima. Niti tamo ima šta da se vidi!”