Već je objavljeno da će se danas od 14 časova i 30 minuta porodica, prijatelji, kolege i poštovaoci ličnosti i dela Veselina Simonovića okupiti na Novom groblju (bliža odrednica Aleja zaslužnih građana) da se još jednom pomole za njegovu dušu.
Tuga za tugu, čovek za sećanje, pa je u tom smislu očekivana i najava da će se nešto kasnije (od 17 časova) dan sećanja na lepe trenutke provedene sa Vesom nastaviti u “Dorćol Platzu”, uz muziku, galeriju slika i dobru atmosferu. Ako u zemlji Srbiji uopšte imamo pravo na to!?
Razumem sve koji kažu da bi “Vesa voleo da ga se sećamo sa osmehom na licu”, ali verujem da bi nas on danas, dan posle isteka trodnevnog otaljavanja nacionalne žalosti zbog tragedije u osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar”, pomerene da se ne dovede u pitanje jedna košarkaška utakmica i obesmišljene novim masakrom u okolini Mladenovca, upitao: “Dame i gospodo, dragi prijatelji, koleginice i kolege, zar baš ništa niste naučili iz mojih tekstova, posebno onih koji su objavljeni u poslednjih nekoliko meseci?!”.
Kolumne Veselina Simonovića na portalu Nova.rs treba ponovo pročitati da bi nam bilo jasnije da sve ovo što se događa ovih dana nije od juče, ali da baš zbog toga svi mi u zemlji Srbiji gotovo da nemamo pravo da računamo na bilo kakvo bolje sutra.
U tom smislu je i poruka iz one koja će ostati upamćena kao poslednja, objavljene 29. aprila 2022. pod naslovom “Zašto Srbija još dugo neće dobiti svog Golubovića”, a povodom pobede ekonomiste, ekologa i evropejca Roberta Goloba na parlamentarnim izborima u Sloveniji:
„Odgovor na pitanje iz naslova bi najkraće mogao da glasi: zato što je biračima u Sloveniji bilo dosta Janeza Janše, a velikoj većini građana Srbije nije i još zadugo neće biti dosta Aleksandra Vučića. I drugi veoma važan razlog je i to što ni Janša populističkom politikom, kontrolom većine medija i napadima na intelektualce nije uspeo da potpuno sroza nivo političke kulture, kao što je to uspeo njegov politički prijatelj iz Beograda“.
Veselin Simonović sa iskustvom dopisnika “Borbe” iz Slovenije (u čemu svedoče i sjajne fotografije legendarnog Miloša Cvetkovića, snimljene u julu 1991. godine) jedan je od najpouzdanijih hroničara raspada socijalističke Jugoslavije. Veselin Simonović kao dugogodišnji urednik relevantnih medija (“Borba”, “Vreme”, “Blic”, Nova.rs) bolje od mnogih je shvatio kakve će biti posledice sada već decenijskog rastakanja svih institucija u Srbiji. U tom mislu je veoma važna i njegova kolumna posle prvoaprilskih izbora održanih 3. aprila prošle godine:
U kolumni pod nazivom „Vučićeva pirova pobeda i raspad opozicije” ima jedna rečenica, koju su ovih dana, što glasno, što u sebi izgovorili mnogi zdravomileći i dobronamerni ljudi, svesni zla u kome živimo i uplašeni za budućnost svoje dece i narednih generacija:
POGLEDAJTE JOŠ:
„Šetajući minulih dana po Dorćolu naleteh na parkiran automobil beogradskih registracija okićen ruskom zastavom. Na ratne huškače svih boja, vera i nacija sam uvek reagovao besno, ali tog dana sam se osetio posramljeno zato što živim u gradu sa takvim ljudima kojih je, kako su pokazali minuli izbori, najmanje pedeset odsto. Da se kojim slučajem Putin kandidovao u Srbiji, ubedljivo bi pobedio i Aleksandra Vučića. Rat i ruske pare su, međutim, pomogli da SPS i proruske desničarske stranke poboljšaju rezultat i da pređu cenzus.”
Kome nije jasno, ponoviću na šta sam tačno mislio: “Tog dana sam se osetio posramljeno zato što živim u gradu sa takvim ljudima!”
Veselin je jednom drugom prilikom napisao: “Da nije tragično i da živim u nekoj drugoj državi, gledao bih i slušao ovo što se u Srbiji dešava kao dobru tragikomediju.” Komedija je završena, bojim se, dragi moji, da nam je ostala samo tragedija!
BONUS VIDEO U Dobračinoj ulici osvanuo mural posvećen Veselinu Simonoviću