Na današnji dan pre skoro četvrt veka, 17. novembra 1996. godine, u Srbiji je održan drugi krug lokalnih izbora na kojima je tadašnja opozicija, predvođena Koalicijom „Zajedno“, osvojila vlast u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kraljevu, Zrenjaninu... Ukupno 40 gradova i opština. Bio je to prvi izborni poraz leve koalicije SPS-JUL i uvod u pad bračnog para Milošević - Marković.

Tu izbornu pobedu građani su branili narednih 88 dana svakodnevnim demonstracijama, da bi u februaru 1997. Slobodan Milošević morao da prizna poraz, potpisujući čuveni „lex specialis“. U kolektivnom pamćenju građanske Srbije neizbrisiv trag ostavile su „šetnje slučajnih prolaznika“, baka Olga iz Svetogorske, policijske blokade, posebno kordon u Kolarčevoj ulici, kontramitinzi sa sendvičarima i autobusima doveženih pristalica, „voda u koaksijalnom kablu Radija B92“, doček Srpske Nove godine u Beogradu, svetosavska šetnja patrijarha Pavla ispred studenata…

Možda i nije sasvim slučajno što je već dva dana glavna politička tema pobeda opozicije na lokalnim izborima u Bosni i Hercegovini, posebno u Banjaluci i Sarajevu, ali i u još nekim velikim centrima. Iako se ovi izbori prate u rubrikama „svet“, više je nego očigledno da je poraz Milorada Dodika u glavnom gradu Republike Srpske izazvao veliku pažnju i sa ove strane Drine.

Bojim se ipak da će razjedinjena, propagandom režimskih medija ozloglašena i sopstvenim političkim promašajima marginalizovana opozicija u Srbiji pobedu 27-godišnjeg Draška Stanivukovića u Banjaluci dočekati na sebi svojstven, uglavnom pogrešan način. Od likovanja zbog šamara koji je dobio „najbolji prijatelj Aleksandra Vučića“ nema mnogo vajde, još manje od očekivanja nekakvih analogija, što smo već imali prilike da čujemo i vidimo kad je Milo Đukanović izgubio parlamentarne izbore u Crnoj Gori ili posle poraza Taipa Erdogana na lokalnim izborima u Istanbulu…

„Neka se pripremi Vučić“ je najgluplja parola koja se mogla pročitati i ovih dana na društvenim mrežama. Prava poruka trebalo bi da glasi „neka se pripremi opozicija“. „Recept“ iz Banjaluke nije samo u svrstavanju iza zajedničkog kandidata (to po prirodi stvari nameće većinski izborni sistem), nije toliko ni u novom, mladom licu (Stanivuković je već četiri godine više nego prisutan u političkom životu Republike Srpske i njenog glavnog grada), koliko je u prepoznavanju i objedinjavanju svih najvažnijih nezadovoljstava, od nepotizma i korupcije i protesta „pravda za Davida Dragičevića“ do nepoverenja u mere koje vlast preduzima po pitanju aktuelne pandemije.

Voleo bih da grešim, ali baš kao što su pobedu trokolonaša u Crnoj Gori pojedini opozicioni lideri tumačili u stilu „možemo tako i mi u Srbiji, evo ja sam glavna kolona“, tako će i sada početi da izmišljaju i reklamiraju neke svoje „Stanivučiće“ kao „nova lica“ na političkoj sceni.

Treba malo pažljivije pogledati političku biografiju novog gradonačelnika Banjaluke i iz nje izvući možda najbitniju pouku u smislu da ga nisu obeshrabrili ni početni neuspesi, ni pretnje i šamari, ni medijska satanizacija… Budimo realni, u Srbiji i Beogradu, oko koga će se voditi najžešća bitka u aprilu 2022. godine, u ovom trenutku gotovo da nema nikoga od mlađih političara a da je već prešao bar neki deo tog „Draškovog puta“.

Trenutno najistaknutija političarka u opoziciji Marinika Tepić je već u drugoj polovini pete decenije, nije mnogo mlađi ni jedan od najagilnijih boraca protiv vesićevskih prestoničkih urbahanalija Nikola Jovanović, najmlađi u užem rukovodstvu Demokratske stranke je 41-godišnji Dejan Nikolić, a Marko Bastać je samo pet godina mlađi… Stanivukovićev vršnjak je, od viđenijih, samo Pavle Grbović (prekosutra će napuniti 27 godina), ali trebaće još mnogo posipanja pepelom i pravog opozicionog delovanja da bojkotaški deo opozicije oprosti Pokretu slobodnih građana (i njemu lično) učestvovanje na lažnim parlamentarnim izborima u junu ove godine.

Pre petnaest meseci, krajem avgusta 2019. godine, na jednom portalu je uz podršku fondacije Fridih Nauman objavljeno istraživanje pod naslovom „Nova lica srpske politike“. To sam arhivirao kao nekakvu „vremensku kapsulu“ da bih posle određenog perioda proverio koliko su tom prilikom apostrofirani likovi prisutni u našoj političkoj javnosti. Uz mogućnost da ću se o nekoga ogrešiti, pitam da li vama danas nešto znače Stefan Simić, Katarina Ruvidić, Dobrosav Dević, Marko Živković, Petar Mitov, Đorđe Aleksić, Nikola Stavrov, Dušan Stevanović…

Novi mladi ljudi posebno su značajni na lokalnom nivou. Siguran sam da ni u tom smislu srbijanska opozicija neće izvući prave pouke posle izbora u Bosni i Hercegovini, pa je i zbog toga veoma važno podsećanje na 17. novembar 1966. i pobedu tadašnje Koalicije „Zajedno“. Bez te pobede u velikim gradovima i opštinama, bez infrastrukture na lokalu, bez široke mreže mladih ljudi koji su u to vreme ušli u politiku ne bi Demokratska opozicija Srbije pobedila Slobodana Miloševića na izborima u septembru 2000. godine.

Od parola po kojima pamtimo proteste u zimu 1996/97 danas su više nego aktuelne dve: „Želim da emigriram u zemlju iz drugog dnevnika RTS“ i „Naš car je novo ruho zamenio novim izbornim rezultatima“. Bila je tada zapažena i parola „Evropa spava, mediji ćute, Srbija se budi, Bože pomozi“, ali se bojim da je sada aktuelno sve osim njenog trećeg dela.