11
Ako u državi Srbiji, usred Beograda, postanete prevremeni penzioner bosanskog porekla, pa posle neuspelog biznisa sa snimanjem i produciranjem niskobudžetnih filmova za odrasle odlučite da se ostvarite kao građevinski preduzimač, te na tom perverznom i izopačenom putu srušite tuđu stambenu zgradu i ostavite šest porodica na ulici, može vam se dogoditi da od beogradskog pravosuđa budete nagrađeni nanogvicom, to jest „kaznom“ od godinu dana kućnog zatvora.
Naravno, neophodno bi bilo da ovakav varvarski zločin počinite na teritoriji centralnih gradskih opština (Stari grad, Savski venac ili Vračar) kako bi se vaš predmet našao u postupanju natčuvenog tužioca Džonija Stojanovića iz Prvog osnovnog tužilaštva, iskonskog maga u procesuiranju bahatih investitora, nelegalne gradnje i ostalih slučajeva iz te oblasti. Još ako se u tom trenutku na čelu grada Beograda nalazi kruševačko-kraljevački crtani film zvani Goran Vesić, građevinska porno-mafija može slobodno da kaže da je na konju. A Beograđani, razume se – na ulici.
Pre tačno četiri godine, izvesni penzioner Borislav Božić (64), iz Boljevića kod Bratunca (BiH), došao je na Vračar, Crveni krst i Vidovdansku ulicu, da projektuje i zida arhitektonsku nakazu, mnogo dublju, širu i višu nego što je prvobitnim planom i zdravim razumom bilo predviđeno na ograničenoj parceli. Od 14. maja 2021. je kopao bagerima ambis u koji je planirao da posadi 3.465 parking-mesta i iznad njih podigne još prizemlje i dva sprata. Ne bi li valjda, kao penzioner, što više zaradio i okolo redom namirio. Kopao je i kopao, sve dok konačno, 16. jula, oko podneva, nije potkopao temelj susedne dvospratnice na broju 2a.
Pročitajte još:
Zgrada koja je uspela da preživi nacističko, a potom i savezničko bombardovanje, koje je aprila 1944. sravnilo sa zemljom upravo jug Beograda, Crveni krst, Neimar i Čuburu, strovalila se jednom svojom stranom u jamu, naočigled stanara koju su nekoliko trenutaka ranije hitno evakuisani. Zalud su bili njihovi apeli da im pucaju zidovi i otpadaju pločice po stanovima, da im se krivi, škripi i zapinje stolarija…
Borislavljevi bageristi su tvrdili da je sve uredu i da će im sve sanirati kad završe izgradnju njegove nakaze. Šest porodica ostalo je na ulici, bez svojih stvari, dragocenosti, uspomena… bez svojih života. U sekundi su postali žrtve bombardovanja koje nisu stradale od bombi, ili žrtve zemljotresa koje nisu stradale od Rihtera ili Merkalija.
Krivci za njihovu tragediju, koja je svoj epski okvir dobila tek u narednim danima i godinama, imaju svoje ime i prezime. Borislav Božić, kog je Džoni Stojanović častio nanogvicom, samo je jedno u nizu. Goran Vesić je već sledeći na spisku.
Jer upravo je Vesić, na dan urušavanja, kada se sa bezbedne daljine uverio da među stanarima nema nikog ko je spreman da se tog trenutka obračuna s njim, obećao da će Grad preuzeti na sebe njihovo beskućništvo i rešiti im stambeno pitanje. Jer Grad i Opština Vračar su podjednako odgovorni za to što ih je zadesilo, jer njihove službe, inspekcije i ostali nadležni korumpirani besposličari nisu radili svoj posao niti pokušali da spreče i zaustave Božića, dok im je kopao masovnu grobnicu u koju će pohraniti svoje dotadašnje živote.
Taj isti Vesić potpisao je ugovor sa svima njima i obavezao Grad da će do 2024. završiti izgradnju nove zgrade na istom mestu. To se, naravno, nije, dogodilo. Jedan od stanara uspeo je iste godine da reši svoje pitanje tako što mu je Grad trajno dodelio jedan od svojih stanova u obližnjoj ulici. Pod nepoznatim okolnostima. Ostali su primorani da potpišu ugovore. Danas su vlasnici šuta i magle na ledini. U gradskoj Direkciji za građevinsko zemljište im se otvoreno smeju u lice i kažu: „Tužite Grad!“ Koga, bre, da tuže, i ono najvažnije kome da tuže? Nekom Džoniju u sudu?
Ne lipši magarče do zelene trave…
A oni, zdravstveno i emotivno razoreni i uništeni, ali i dalje dostojanstveni, pristojni, s filozofskim mirom, hoće samo ono što im je oteto, uništeno. Grad nema novu zgradu na istom mestu, ali ima dovoljno svojih stanova na drugim mestima. Traže da im reše problem kao i njihovom komšiji. A ovi iz Direkcije neće, ne daju, hoće na sud. Čije, bre, stanove vi to tačno ne date? Svoje? Da vam ih deda, možda, nije ostavio u nasleđe?
Zato, Beograđani, setite se, da smo više nego ikad potrebni našim komšijama. Jer ono što se dogodilo njima pod ovom varvarskom okupacijom Beograda, moglo je svakom od nas. Eno tamo, u Miloša Velikog 44, u toku je realizacija sličnog zločina. Potrebna im je naša buka.
I na Vidovdan i posle Vidovdana – za naše ljude sa Krsta, iz Vidovdanske 2a!
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
