Piše Ivan Milićević: Uspavanka za Apelaciju NS.

U tesnoj konkurenciji svih pravosudnih beščaća i zloupotreba, kojima smo izloženi duže od decenije, nesporno je da će minuli dani ostati upisani u istoriji kao oni u kojima je već poniženo i pregaženo sudstvo zaprimilo i završni mafijaški udarac, te konačno kapituliralo najpre pred državno-organizovanom kriminalnom grupom, a potom i beskičmenim sobom.

Jer, stvarno zvuči neverovatno da neko, čak i ako je u osnovi i srži svog bića ravan planktonu, zelenoj eugleni ili hidri, ali je ipak nekako dogurao do sudije Apelacionog suda, bilo kao profesionalac ili vodozemični daždevnjak, može sebi da dozvoli da ćutke, neposredno i izbliza, posmatra sopstvenu profesionalnu propast, a da nijednog trenutka ne poželi da makar zarad svog ugleda, integriteta, imena i prezimena, predaka ili potomaka, samo kratko kaže: „Dosta! Nisam i neću da budem deo svega ovoga!“

Da li je moguće da jedan sudija, alo, jedan sudija, može da krije službenu olovku, a kamoli sudsku odluku, koja se pritom tiče najosetljivijeg mogućeg predmeta koji postoji u državi, i čiji je sadržaj od nacionalnog značaja.

Postoji li tamo bar jedno uspravljeno biće koje bi se usudilo da stane pred građane, one iste u čije ime svakodnevno donosi odluke i presude, i da kaže: „Iza ovog organizovanog krimanala i mafijaških zloupotreba ne stojim ja, nego ovaj prodati, korumpirani, ucenjeni, člankoviti crv“.

Baš onako kako je to juče učinila profesorka novosadske Akademije umetnosti i članica proširenog Senata Univerziteta u Novom Sadu - Bosiljka Zirojević Lečić. Ona je napustila sednicu na kojoj je trebalo da se ispituje prigovor proteranog profesora Filozofskog fakulteta Vladimira Mihića, odbijajući da učestvuje u tajnom glasanju jer pravilnik Senata striktno nalaže da isto mora biti javno.

Da li je moguće da sudije Apelacionog suda ne znaju šta podrazumeva i kako se opisuje pojam saučesništva, saučestvovanja, ćutanja, nereagovanja…? Da li je moguće da ne znaju da smo o skrivanju odluke od strane jednog sudije mogli da pričamo samo prvih nekoliko sati? Već posle prvog medijskog natpisa, skrivanje više nije bilo pojedinačno- preraslo je u kolektivno. Svirepo i podmuklo. S umišljajem.

A povrh svega, tiče se pogibije njihovih sugrađana, u njihovom gradu, koji nije Mumbaj, već onaj u kom i drveće po ulici zna da raspoznaje i prepoznaje sve „viđenije“ pojedince, a kamoli šačicu sudija. Glupo ih je pitati da li mogu mirno da spavaju sa svim ovim prtljagom natovarenim na nekičmenim predelima svojih savijenih anatomija, jer bar je farmakologija neuništiva.

Ali je svakako pitanje šta tačno rade kad se probude. Kako se sa ovakvim prtljagom, slobodno, uspravljeno, uzdignute glave- hoda po ulici? Sopstvenog grada…? U kom će ostati upamćeni samo po tome što su ćutali dok su im udbaški advokati izdavali naređenja šta da rade, kako da postupaju i odlučuju.

Valjda i u samouništenju treba biti dostojanstven, pa usled odsustva elementarne etike, zadržati bar neki najprizmeniji estetski kriterijum. Ali ne...

I dalje vas, sve skupa tamo, nije sramota?

Evo, nas jeste. Zbog vas.

A znatno i zbog novosadskog VJT. Njihovo ćutanje je još nesnosnije. Razvališe im predmet na njihove oči, a oni – ćute. Ni reč o tome da se u sudu krije odluka, ona ista kojom je zapravo usvojena njihova žalba. Iz njihovog predmeta. Zašto ćute, ne znaju ni oni, verovatno jer ni nemaju bog zna šta da kažu.

Slabi su na rečima od samog početka, a malo gori na taktiziranjima. A ubeđeni su da je to njihovo polje delovanja. Beskičmenog, razume se.

Da li 2026. godine postoji igde iole civilizovana država, čije tužilaštvo, već na pomen ideje da neki sud krije nešto što je najpre njemu neophodno, ne bi dosad podnelo hrpu krivičnih, a potom i discipliskih prijava? Sazivalo konferencije, obraćalo se javnosti čije interese bi trebalo da zastupa...Radilo bilo šta, izuzev da ćutke posmatra sav ovaj ogoljeni kriminal.

Jer ako novosadski VJT još prebira i sagledava mogućnosti svog taktiziranja, gde je u svemu ovome sveti JTOK? Baš bi u njihovoj nadlenosti trebalo da bude ispitivanje gde se denula odluka i u čijoj režiji, posebno što su istovremeno onemogućeni, da u istom slučaju, dalje vode svoj deo istrage koja se odnosi na tokove novca, jer im je vlast razbucala sve udarne grupe.

Budući da je "tribina" žanr u kom su se u poslednje vreme lepo snašli, možda su preokuprani nekom novom, tipa na letnjoj sceni, "večernjeg" „Đure Salaja“? I nije pitanje samo gde je glavni tužilac, nego i svi ostali, prvenstveno oni „povraćeni“, za čiju smo se samostalnost onoliiiiiko borili. Niko ni jedan zahtev za prikupljanje obaveštenja da napiše, a kamoli prijjavu. Mada, nije da to nismo i očekivali, a vala i blagovremeno ukazali...

Ni „sedma sila“ se nije previše istakla, preokupirana je nedeljama Veskom Milićem. Sledila ju je u tome i najjača politička opcija - „studenti u blokadi“. I oni stigoše da prozbore koju o Veskovom puštanju iz pritvora, ali ne i o skrivanju odluke u slučaju „nadstrešnica“. Zbog čijeg obrušavanja su se i vozdigli.

Da ne bi „žutog Pajtića“ iliti „Zaginog kuma“, te „Šolakovog medija“, ostali bismo u neznanju i medijskom mraku. Al' bismo bar imali i gratis opravdanje.