Širi se nova kineska industrijska imperija, a evropski krak ide preko Srbije

Jedan od najupečatljivijih primera je egipatski Ain Sokhna, luka na Sueckom zalivu. Kineski Jushi, najveći svetski proizvođač fiberglasa, tamo je 2018. završio fabriku, a za njim su stigle desetine kompanija koje proizvode papir, optičke kablove, električnu opremu i druge proizvode. Luka je udvostručila kapacitete, a uz finansijsku podršku kineskih logističkih giganata COSCO i CK Hutchison počela je i izgradnja novog terminala.

Danas industrijska zona Sokhna ima stotine fabrika raspoređenih u 12 industrijskih parkova i deo je šire Ekonomske zone Sueckog kanala. Otprilike polovina novijih investicija u toj zoni stigla je iz Kine.

Međutim, Egipat je samo deo mnogo šire slike. Kineske fabrike i industrijske zone niču u Saudijskoj Arabiji, Mađarskoj, Brazilu, Indoneziji i brojnim drugim zemljama. Samo tokom poslednje tri godine kineske kompanije potrošile su više od 200 milijardi dolara na izgradnju fabrika u inostranstvu.

The Economist navodi tri velike promene. Kineska proizvodnja u inostranstvu postala je geografski mnogo rasprostranjenija, proizvodni lanci postaju sve dublji jer dobavljači prate velike proizvođače u nove zemlje, a investicije su sve više koncentrisane na strateške sektore – električna vozila, obnovljivu energiju i opremu za data-centre.

Jedan od razloga za takvu ekspanziju jesu slaba domaća potrošnja i žestoka konkurencija na kineskom tržištu. Dodatni podsticaj dale su carine koje je uvela druga administracija Donalda Trampa. Kineske kompanije zbog toga traže zemlje iz kojih mogu da izvoze uz povoljnije uslove nego iz tradicionalnih proizvodnih baza poput Vijetnama.

Istovremeno, brojne zemlje u razvoju nude Kinezima poreske i administrativne olakšice. Egipat, na primer, velikim investitorima nudi takozvanu „zlatnu licencu“, koja znatno pojednostavljuje birokratske procedure. Kineskim kompanijama tako se pruža prilika da prodaju robu ogromnom egipatskom tržištu, ali i da zemlju koriste kao bazu za izvoz.

Promena se dobro vidi i u solarnoj industriji. Kineske kompanije JA Solar, JinkoSolar i Trina Solar pre desetak godina širile su proizvodnju po jugoistočnoj Aziji, dok sada otvaraju fabrike u zemljama Persijskog zaliva. Novi kineski proizvodni centri istovremeno ulaze u lance snabdevanja zapadnih kompanija. Nemački proizvođač vetroturbina Nordex, na primer, nabavlja lopatice iz fabrike koju je njegov kineski dobavljač prošle godine otvorio u Maroku.

Evropa je postala jedna od važnijih destinacija kineskog kapitala. Prema podacima Rhodium Groupa i instituta MERICS koje prenosi The Economist, kineske direktne investicije u potpuno nove, takozvane „greenfield“ projekte u Evropi porasle su tokom 2025. za oko 50 odsto i dostigle rekordnih 8,9 milijardi evra.

Sve primetnije prisustvo u Srbiji

Veliku pažnju privukla je Mađarska, ali The Economist posebno izdvaja i Srbiju, u kojoj je poslednjih godina takođe sve primetnije prisustvo kineskih kompanija.

Kao jedan od primera navodi se Linglong Tire, kineski proizvođač guma koji je pokrenuo proizvodnju u Srbiji. Kompanija je nedavno najavila proširenje kapaciteta svoje u velikoj meri automatizovane fabrike u Zrenjaninu, iz koje se snabdevaju zapadni proizvođači automobila, među kojima su Volkswagen i Ford.

Kineska ekspanzija, međutim, više ne podrazumeva samo otvaranje pojedinačnih fabrika. Kompanije pokušavaju da u drugim državama ponove čitave industrijske ekosisteme koje su izgradile u Kini.

Tako kineski proizvođač baterija Gotion gradi gigafabriku u industrijskoj zoni oko 70 kilometara severoistočno od Rabata u Maroku. Za njim dolaze i dobavljači – BTR, koji proizvodi anode i katode, i Hailiang Group, proizvođač bakarne folije, grade svoje pogone na nekoliko sati vožnje od nove fabrike.

Sličan proces odvija se u Egiptu, gde je kineski proizvođač kućnih aparata podstakao svoje dobavljače da otvore lokalne fabrike.

Ipak, veliki deo opreme i komponenti i dalje stiže direktno iz Kine. Izvoz kineskih kapitalnih dobara porastao je za 14 odsto u prvoj polovini 2026. u odnosu na isti period prethodne godine, dok je izvoz poluproizvoda i drugih intermedijarnih dobara skočio za 27 odsto. Očekuje se, međutim, da će se s vremenom sve veći deo tih komponenti proizvoditi u blizini novih kineskih fabrika.

Paralelno se gradi infrastruktura

Paralelno sa fabrikama, kineske logističke kompanije grade infrastrukturu koja treba da poveže novu globalnu proizvodnu mrežu. Kineske firme sada upravljaju ili imaju investicije u najmanje 132 luke izvan Kine, od Grčke do Šri Lanke, a ulažu i u aerodrome i železnice.

The Economist u tom kontekstu posebno navodi i železničku liniju od Budimpešte do Beograda, završenu ranije ove godine, kao jedan od primera infrastrukture koja povezuje sve razgranatije kineske lance snabdevanja.

Posebno veliki deo kineskog novca odlazi u strateške industrije. Zemlje globalnog juga postale su veliki kupci kineske tehnologije za proizvodnju čiste energije, dok se ogromne solarne elektrane u egipatskim pustinjama uglavnom oslanjaju na kinesku opremu. Sve veći deo te opreme sada se proizvodi i lokalno.

Sličan proces odvija se sa električnim automobilima. Kineska vozila postala su uobičajena na ulicama gradova od Rio de Žaneira do Londona, ali se više ne proizvode isključivo u Kini – kompanije grade regionalne centre bliže tržištima na kojima automobile prodaju.

Još jedan strateški sektor je oprema za data-centre koji podržavaju razvoj veštačke inteligencije. Tajland je, na primer, postao proizvodni centar kineskih proizvođača brzih optičkih komponenti, uključujući Zhongji InnoLight, čiju opremu koriste veliki američki pružaoci cloud usluga širom sveta.

Kineskim kompanijama ide naruku i činjenica da mnogi njihovi zapadni konkurenti trenutno koncentrišu nove fabrike u SAD, pokušavajući da se prilagode protekcionističkoj politici Vašingtona. Dodatna kineska prednost, prema sagovornicima The Economista, jeste brzina – kada donesu odluku da negde investiraju, kineske kompanije projekte često realizuju veoma brzo.

Ipak, globalna ekspanzija nailazi na prepreke. Promenljiva američka carinska politika dovela je do otkazivanja ili smanjivanja pojedinih projekata. Bela kuća je 13. avgusta objavila izveštaj pod nazivom „The Great Transshipment Scam“, kojim traži široka ograničenja za uvoz proizvoda koji imaju čak i delimičnu vezu sa Kinom.

Brazil i Turska, sa druge strane, uvode zahteve da veći procenat proizvoda mora da bude napravljen od lokalnih komponenti. To donosi više poslova i novca tim zemljama, ali istovremeno kineskim kompanijama čini proizvodnju skupljom i manje privlačnom. Problem predstavljaju i valutne oscilacije i visoki troškovi zaduživanja na tržištima u razvoju.

Čak je i Peking počeo da postavlja ograničenja kompanijama koje se šire u inostranstvu. Novi paket kineskih propisa o investicijama van zemlje ograničava prenos pojedinih tehnologija i podataka i uvodi kontrolu investicija sa stanovišta nacionalne bezbednosti.

Uprkos masovnom otvaranju fabrika širom sveta, udeo Kine u globalnoj industrijskoj proizvodnji za sada ne pokazuje znake pada. To bi, međutim, moglo da se promeni kako kineske kompanije budu sve više proizvodile van granica zemlje. Suština nove strategije, zaključuje The Economist, jeste da svet možda ubuduće neće zavisiti samo od proizvoda napravljenih u Kini, već od kineskih proizvoda napravljenih praktično svuda.