0
Cirkusijada svečanog otpočinjanja razrešenja i skupštinskog rušenja glavne državne tužiteljke Zagorke Dolovac, najave i predlozi izmene dva zakona koja se odnose na organizaciju rada javnih tužilaštava, postojanje misterioznih nacrta, koje su videli samo režimski mediji i opisali u tekstovima koje niko ne želi da potpiše, te ono najvažnije – najava ukidanja Specijalnog tužilaštva za organizovani kriminal i stavljanja istog pod kontrolu glavnog tužioca beogradskog Višeg javnog tužilaštva (VJT) Nenada Stefanovića, zajedno sa Posebnim odeljenjem za visokotehnološki kriminal, samo su neke od naučnofantastičnih vesti koje su poslednjih dana, iznova, poslužile u zamajavanju i skretanju pažnje javnosti sa dogorele stvarnosti.
Ne samo što se čini neverovatnim da se na svaki novi, gluplji i ogoljeniji spin, peca sve veći broj predstavnika javnog mnjenja, nego na udicama tih parangala, iz dana u dan, visi sve veći broj i onih koji bi već na prvi pogled morali da detektuju i raskrinkavaju ovakve sumanutosti i usput, prosvećuju druge.
Stoga, one kojima nije bila dovljna informacija da iza svih ovih zakonskih predloga, „Zaga-cirkusijada“, skupštinskih kupusijada i obračuna sa JTOK, stoji „glovom“ i bob-razdeljkom (koji prečesto veoma podseća lično na lejdi Zagin) – naprednjački potrčko Uglješa Mrdić, individua sumnjivog obrazovanja i vaspitanja, verovatno ih nije na odmet podsetiti na stvarnost i životno suštinska pitanja.
Na primer ono da se nalaze na pragu zime, u enrgetskoj krizi, a da pančevačka rafinerija već – ne radi. Umesto neprekidnog pozivanja na odgovornost onih koji su svojim neznanjem, nečinjenjem i ličnim kalkulisanjem dobrineli eskalaciji ove krize, te svakodnevnog zasedanja skupštinskog Odbora za energetiku, u Narodnoj skupštini, sve je standardno naopačke, pa se za odborničkim stolom okuplja ekipa za pravosuđe.
Članovi istog iz redova vladajuće većine, tek su preksinoć saznali za postojanje nekakvih godišnjih izveštaja o radu Vrhovnog tužilaštva, koji su im se u kolektivnoj oivičenosti učinili kao idealno sredstvo kojim bi mogli da se posluže i pokrenu vrtešku. To što u Ustavu piše da tužilaštvo nije dužno da polaže računa nekom Mrdiću, te da se njihovi godišnji izveštaji, po zakonu, ne usvajaju pred Skupštinom kao što je to slučaj sa nekim drugim organima, nije sprečilo ovu skupinu operisanih od blama, da nastave da nam svima skupa vređaju inteligenciju.
Ako i ovaj besmisao nije bio dovoljan, valjalo bi podsetiti i na neke istorijske činjenice.
Od trenutka kada je država Srbija, uz radikalsku podršku, otpočela svoj evropski put i postala korisnik fondova i potrošač ogromnih novčanih sredstava poreskih obveznika iz zemalja EU, tog istog trenutka je lišila sebe svake mogućnosti da samoinicijativno menja pravosudni poredak, a posebno da isti razvija u kontrasmeru i kotrlja unazad ka ostacima neoboljševizma, a sve u cilju nadapsolutizma.
Preciznije, da bi sprovela ideja o ukidanju JTOK ili bilo kakvu drugu javnotužilačku reorganizaciju, neophodno bi bilo da najpre nestanu sve evropske institucije i mecene ovdašnjih vlasti, jer u realnosti, tako nešto nikad ne bi dozvolili. Dozvolili – jer se za ta pitanja upravo oni i pitaju. Ma koliko „velikosrbaljima“ bilo teško to da prihvate, posebno ovim što se pecaju na udbaške i mitove organizovanih kriminalnih grupa koji zarad sopstvenog opstanka šire ideje o truležu evropskog sistema, država Srbija zavisna je od te „trule“ Evrope jer decenijama crpi masnu lovu, kojom uspeva da se nekako održava u svom izopačenom životu.
Nesporno ubogom i kljakavom, ali životu.
Izopačenom.
Zaključak – ova vlast, ma koliko se osećala ugroženo od Specijalnog tužilaštva i imala nekontrolisanu potrebu da isto zbriše sa mape postojanja, to se jednostavno neće desiti.
Sa druge strane, nesporno je da bi realizacija svih onih Mrdićevih predloga, direktno predstavljala ostvarenje nagonskog fanatazma Nenada Stefanovića, koji već duže vreme naglas mašta da će uskoro zasesti u fotelju Zagorke Dolovac. Zato već i prva pomisao na to ko bi mogao da osmišlja i plasira ovakve budalaštine, jer Mrdić sigurno nije dosegao taj nivo samostalnosti u mišljenju, vodi upravo ka Stefanoviću i dogogodišnjem sukobu koji neguje s Dolovčevom.
Posebno, što ulogu u ovom vodvilju ima i ministar pravde Nenad Vujić, koji više ni sam ne zna kog dana je zagovarao Mrdićeve predloge, a kog počeo da muca, kada je saznao da je o svim ovim bizarnostima momentalno obaveštena i Venecijanska komisija.
Pročitajte još:
Čim je krenuo sa onim „pa to je bio samo predlog, nema nacrta, iako režimski mediji tvrde da su iste videli…“, trebalo je da bude trenutak kolektivnog buđenja. Bez obzira što je posle 15 minuta, s podjednakim sklonostima ka operisanosti od svakog blama i elementarne sramote, nastavio da demonstrira sopstveno nepoznavanje ustavnih odredbi, a sve u cilju daljeg spinovanja o nepostojućem i nemogućem skupštinskom razrešenju Dolovčeve.
Tragom ovih informacija stiže se do suštinskog pitanja – zašto se Stefanović uopšte bavi osmišljavanjem ovakvih spinova koje realizuje uz pomoć skupštinske verzije svog Miće (tužioca Miodraga Markovića, onog kom su zvučnici u kvaru)? Odgovor nesumnjivo čuči u predstojećoj borbi za svaki glas na sve bližim izborima za novi saziv Visokog saveta tužilaštva.
Jer upravo je VST jedini nadležan da pokrene postupak za razrešenje Dolovčeve, a čija bi ispražnjena fotelja, oslobođena upravo za Stefanovića, istovremeno omogućila da uspsotavi diktaturu za koju se sad zalaže Mrdić i ono najbitnije – da JTOK legalno i bez ukidanja stavi pod svoju kontrolu.
Da mu je upravo sve to zamisao, potvrđuju brojni izvori „Nove“, i to iz čitave države. Kako je više njih potvrdilo, upravo je ovakve ideje, Stefanović pre nekoliko dana iznosio u prostorijama VJT u Nišu, gde je u sklopu državne turneje predstvljao svog kandidata za VST Nikolu Uskokovića. Iako ova zgoda nije privukla masovnu pažnju, ono malo prisutnih entuzijasta, ostalo je, kako su tvrdili izvori „Nove“, frapirani onim što su videli i čuli.
Dok Uskokovićem izlaganju nisu imali šta da zamere, trenutak u kom je Stefanović preuzeo reč po modelu „Otvaram sednicu Vlade, predsedniče izvolite“ prisutne je šokirao. Kako su ispričali, fokus priče postao je ego trip osobe, čije prisustvo im najpre nije bilo sasvim jasno. O sebi je govorio kao jednoj od tri najbitnije osobe u državi, koju malo ko, pored predsednika, sme da pozove na telefon. Stigao je da najavi razrešenje Dolovčeve i sopstveni procvat, hvalio se većinskom podrškom kako u tužilaštvu, tako i u sudstvu, a posebno medijima. Nije mogao da ne spomene i „Lažne Laure (Bojanu Savović i Jasminu Paunović), njihov predmet EPS koji i dalje nije ni u fazi optuženja, negativne natpise u medijima opisivao je kao laži i spinove…
Uz ogradu da bi i on mogao da bude žrtva poturene klevete, ali i još neke „moralne gromade“, više sagovornika „Nove“ tvrdilo je na ovoj zgodi čak i otvoreno kazao da je priča o ukidanju JTOK lično njegov „marketnški trik“, kao i da je pozdravio to što na poslednjoj sednici VST nisu izabrani novi tužioci.
Prezentacija Uskokovića završila se, kako su tvrdili naši sagovornici, sveopštim očajem prisutnih, koji na predstojećim izborima treba da se odluče između dve struje koje suštinski ni u čemu ne podržavaju. Da između dva zla, izaberu ono manje. Neizostavni manifest srpskog klasicizma, koji pak u konkretnom slučaju, prati i određena nejasnoća – zašto se tolika organizacija svela samo na dva tabora, kad nesporno nisu jedina.
Pored svedočenja iz Niša, prethodih dana dala su se čuti još neka svedočenja u sredstvima javnog informisanja, saglasna da se ni ona ne svrstvaju ni na čiju stranu, da ne dozvoljavaju neosnovana etiketiranja i izričita da takođe ne pristaju da biraju između dva zla. Nažalost, iz pomenutih svedočenja izostala su objašnjenja zašto pored svih svojih kapaciteta, nespornog ugleda i tradicije, glasače nisu udostojili prisustva svog tabora, kompletiranog na svim nivoima, a ne samo na jednom?
Šta, niko nije hteo? Niko nije hteo da kao profesionalac stane u očuvanje i odbranu sopstvene profesije? Niko nije hteo da izađe na crtu zlu, a istovremeno niko neće da bira između dva zla? Već je samo upućen apel da se glasa po savesti? Po savesti da se glasa između dva zla, iako niko neće da bira između dva zla? A kad se glasa po savesti i bira između dva zla, iako niko neće da bira između dva zla, koje tačno zlo, od ta dva zla, zapravo, u tom nepristajanju izbora između dva zla, zapravo bude manje zlo koje se izabere?
Aha, jasno, to je već nebitno, jer je glasanje za zlo kao takvo, u osnovi tajno.
Biće da je to nešto mnogo komplikovano, nešto sa tendecijom nekakvog budućeg odloženog smisla i svrhe, koji u ovom trenutku, valjda ne može baš svako da dosegne i dokuči bez dodatnih pojašjenja.
E, to već – ja ne dozvoljavam.
A malo i ne pristajem da se o narednim i budućim mandatima Zagorke Dolovac i Nenada Stefanovića govori u tonu kao da su isti nupitni i nesporni, kao da je opstanak ovog režima i njiovih saučesnika i poslušnika – trajno rešena stvar. Ču, Dolovčeva neće dobiti podršku vlasti za četvrti mandat, a Stefanović će uz tu podršku zauzeti njeno mesto. Koje bre, vlasti? Za naredne dve godine iste ove vlasti?
Ha!
Možda, ali samo u njihovim fantazmama.
Toliko.
