Piše Ivan Milićević: Za koga navijate?

Prvi put, za 16 godina svog neprikosnovenog gospodarstva javnim tužilaštvom, Dolovčeva je u prilici, da premijerno, na sopstvenoj koži oseća bolne posledice svog iskonskog nečinjenja i nereagovanja na neizbrojive indicije koje su jasno ukazivale da se vitalna državna institucija kojom rukovodi, krupnim koracima kreće ka provaliji.

Po prvi put za istih tih 16 godina,  slobodno se može reći da se Dolovčeva ne nalazi na čelu te srljajuće kolone, već da su u istu mobilisani novokomponovani poslušnici, čijim nemanjem integriteta gospodari poluuobličena partijska prikaza, koju je samo kosmički trik i turobni splet tragičnih okolnosti mogao da učini bitnom.

Ne samo što je nedeljama unazad do iznemoglosti, Dolovčeva morala da sluša nemaštovite mitove i legende o sebi i svom angažmanu u britanskoj obaveštajnoj službi, nego je sad dospela dotle i da osuđeni ratni zločinci (oni što im je celokupno postojanje skoncentrisano na nos, pupak, šprahfeler, džip i „Hit tvit“) najavljuju televizijske emisije u kojima će pred milionskim auditorijumom iznositi detalje iz njenog zdravstvenog kartona.

Budući da se izbori za novi saziv Visokog saveta tužilaštva (VST) vrtoglavo približavaju, na „dokazima duševne bolesti“ sigurno se neće zaustaviti ova anticivilizacijska kampanja, koja se nesporno diriguje iz jednog centra.

Jer upravo su izbori za VST i sve što ih već uveliko prati, okolnost zbog koje je Dolovčeva konačno postala svesna sopstvene krivice za prisustvo Nenada Stefanovića, kog lično ona nije na vreme zauzdala. A mogla je. I može i dalje.

Pride, njegovi najbliži saradnici i njihovi nezakoniti sporazumi o priznanju krivice sa kriminogeno-korupcionaškim indicijama, i ono najcrnje - sramni poziv na pomilovanje nasilnice koja je studentkinju pregazila kolima, i dalje čame po fiokama. Valjda je i dalje prezauzeta sramnim disciplnskim ganjanjem tužiteljke Bojane Savović.

A toliko je bila ponosna i releksirana što ona nikome ne mora da polaže račune o tome šta se događa u beogradskom VJT, jer je izbor rukovodioca još 2015. otvoreno prepustila Vučiću. Prethodni njegov izbor za tu funkciju, tužiteljka čijeg se imena više niko ni ne seća, uspela je da padne u potpuni zaborav, upravo zahvaljujući dostignućima individue koja ju je nasledila.

Ludilo koje je od januara 2022. uspostavio sanitarni inspektor, mobing kolega, progon, nezakoniti postupci, odluke… nju nisu nikada doticali, dapače – u pojedinim nepočinstvima i sama je uzala učešće. Jer ćutanje je oduvek značilo odobravanje.

A sada kada je najnovija neurotična fikcija postala ona lično, a posebno njena fotelja (koju je je još na početku trećeg, zapljunula i za četvrti mandat), prinuđena je da započne sa zvučnim koprcanjem.

Tako je javnost, čiji bi interes jedino trebalo da zastupa, počastila svojim kratkim obraćanjem na poslednjoj sednici Visokog saveta tužilaštva, koja je prekinuta nakon što su je dvojica članova demonstrativno napustila. Razlozi, koje su tom prilikom prezentovali, nisu delovali pretrano ubedljivo, a činjenica da im je ovaj potez obezbedio dosad neviđeni status i milozvučni ton u saopštenjima Nenada Stefanovića koja su usledila, dodatno je...onako...

Istovremeno, upravo je ovaj prekid sednice potvrdio ono što se mesecima unazad spekulisalo, da je javnotužilačka organizacija, koliko i čitavo društvo, toliko polarizovana, da će se predstojeći izbori za VST pretvoriti u obračun samo dve struje – Stefanovićeve i Dolovčeve, te će sve što je dosad bilo apriori antiprotivno i nesvrstano, sada prikloniti ovoj ili onoj strani.

Najveća tragedija sleduje, naravno, građane, jer se javni interes ne nazire ni sa ove, ali ni one strane.  I sve što se trenutno događa, od neprihvatljivog medijskog blaćenja do prekida sednica, deo je ove igrarije.

A mi, valjda, s ove strane, još treba da navijamo. Da izaberemo stranu po čuvenom srpskom modelu i metodu -  između dva zla biramo manje. Posle godinu dana svakodnevnih protesta, građanske pobune i poruka da je svima dosta društva koje počiva na ovakvim podelama i kukavnim izborima, da više niko nikad ne želi da živi na liniji manjeg otpora, po principu izbora "manjeg zla" ili usled patološkog straha da "uvek može gore", javnotužilačka organizacija u Srbiji je samu sebe uspela da postavi u jedan takav okvir.

Kako onda bilo ko može da očekuje da će se ova ili ona struja baviti javnim intresom, kad se u trenutku istorijske prekretnice nalaze u raskoraku sa sopstvenim građanima? Jedino, što se bar zasad, nazire kao priroritet, jesu lični interesi, što svakako zaslužuje iskonski prezir.

Ono malo tužilaca koji su takođe izabrali da preziru sve što im se dešava u struci, nisu skloni da prećute postojanje opravdane zebnje u prevlast Stefanovićeve struje, napominjući da će jedan od prvih njihovih zadataka biti obračuni sa svima koji su pokazali i najmanju dozu neposlušnosti, dok je kao primarna misija označeno uništavanje postupaka koji su pokrenuti u slučaju „nadstrešnica“.

I ono najstrašnije - u cilju, ni manje ni više, nego - spasavanja Gorana Vesića i ostale političke vrhuške.

Da se to ne desi, kako kažu, zasad je glavna brana Zagorka Dolovac.

Što je posebno perverzno.