Piše Ivan Milićević: Samopomenuti nepomenik

Istina, niko nije ni očekivao da će individua poput Zagorke Dolovac, koja gospodari tužilaštvom u Srbiji bezmalo 15 godina, imati šta da kaže na neupitnu istinu, koja istovremeno predstavlja i njeno autorsko, profesionalno i životno delo. Iako Dolovčeva poseduje dokazanu nadmoć nad osećajem srama i stida, sada bar konačno, ima osnovani povod, ali i nužni razlog da svaki put kad izađe na ulicu, sopstvenu glavu neizostavno smesti iza neke fascikle, istina, mnogo većeg formata od one pod kojom se otoič krila, kad je onako nedostojno bežala od kamera i novinara pred Predsedništvom na Andrićevom vencu.

Sa druge strane, ćutanje tužilačkog saveta posve je neobično, imajući u vidu njihovu fabričku podešenost i izraženu sklonost da na svaku nespornu činjenicu, koja mimo njihove volje dopre do javnosti, reaguju demanti škrabotinama. Očigledno da su ti modeli ponašanja, u kojima se najčešće brani neodbranjivo, rezervisani samo za „tajkunske medije“, dok se na podsećanje relevantne evropske institucije, na to šta im je zapravo posao, uporno ćuti.

Ne i mudro, već samo kukavički.

Jer sve ono što je MEDEL označio spornim (gušenje slobode mišljenja i govora, intenzivno diskreditovanje kritički nastrojenih od strane šefova i rukovodstva GONGO udruženja, zatrpavanje Etičkog odbora disciplinskim prijavama …) pojave su koje je VST trebalo odavno samo da reši i iskoreni, a proliferatore istih u jednom potezu počisti i postavi na mesto koje im po zakonima prirode, zdravog razuma i elementarne estetike jedino pripada.

Ako takvo mesto uopšte postoji.

Da su to uradili, Srbija bi bila pošteđena najnovijeg šamaranja od EU institucija i ono najbitnije – monologa nepomenika, koji se očigledno sam prepoznao u izveštaju MEDEL-a i osetio potrebu da se neprozvan i nepozvan oglasi i objasni, te izvrši ozbiljan atak na svaki iole zdrav nervni sistem.

Oni koji su uspeli da već posle dve rečenice ne otkače sopstveni tromb i katapultiraju ga pravo u mozak, mogli su da vide na delu osnovanost i tačnost svakog pojedinačnog navoda iz izveštaja Evropskog udruženja tužilaca, koje je nepomenik, očekivano, ocenio kao paušalne.

Da je u osnovi politikant (skromnih kapaciteta), a ne tužilac (u daljem tekstu samopomenik Nenad Stefanović, glavni tužilac beogradskog Višeg javnog tužilaštva i predsednik GONGO Udruženja sudija i tužilaca), dokazao je i tipično neoradikalskom reakcijom - saopštenje MEDEL-a je atak na suverenu državu i mešanje u rad pravosudnih institucija.

U razradi svog saopštenja, koje više liči na iskidane stranice „Spomenara jedne ljubavi“, Stefanović se stavlja u ulogu žrtve kojoj o glavi rade „moćnik iz senke“ i „lažne Laure“ koje su pod njegovom kontrolom. Sveobuhvatno, sadržaj je toliko uznemirujući, da bi VST (u trenutku kada odluči da progovori) trebalo istom da pristupi s dužnom pažnjom i ispita da li osoba koja flagrantno vređa koleginice i proglašava ih upotrebnim oruđem i sredstvom njegove lične fiksacije ("moćnika iz senke"),  najpre dorasla funkciji na kojoj se nalazi.

Stefanoviću, očigledno, niko nije objasnio da institucijama EU ne može da se obraća kao što se možda nekad obraćao čelnicima Gradske sanitarne inspekcije dok je harao po priradskim opštinama sa brisevima za grlo i nos. Ne zato što su te institucije posebne i uzvušine, već iz elementarne pristojnosti i odgovornosti prema tovarima novca koje njihovi građani, godinama unazad, upumpavaju u naše pravosuđe ne bi li ga učinili smislenim i prihvatljivim. Šteta koju svakodnevno nanosi kako javnotužilačkoj organizaciji, tako i čitavoj državi i društvu, postala je nemerljiva – i evropski ovekovečena.

Vreme je da se konačno zaustavi.