0
Nijedan od preko 500 prikupljenih i veštačenih bioloških tragova, koje je policija izolovala sa i iz automobila dvojice uhapšenih radnika borskog vodovoda, ne pripadaju devojčici Danki Ilić (2), koja je nestala 26. marta sa porodičnog imanja u Banjskom polju. Ovo je poslednja, istina, nezvanična informacija o toku istrage koja je pokrenuta protiv dvojice osumnjičenih i njihovih navodnih saučesnika, a koji se terete da su devojčicu najpre pregazili automobilom, potom je povređenu zadavili i njeno delo bacili na deponiju, a posle dva dana preneli na do danas nepoznatu lokaciju.
Budući da informaciju o nepostojanju DNK tragova, koju su preneli svi mediji, dva dana niko nije demantovao, utisak koji je ova vest ostavila za sobom, strašniji je i morbidniji od onoga što nam je zvanično predstavljeno kao rasplet misterioznog nestanka male Danke.
No, krenimo redom – uz obaveznu napomenu da je predstojeća analiza bazirana na zvaničnim podacima i događajima koji su predstavljeni javnosti i da nema za cilj da abolira moguće odgovornosti one koje je policija označila kao krivce.
Šta nam zapravo govori vest o nepostojanju DNK tragova koji pripadaju devojčici?
Samo jedno – da osim navodnog priznanja jednog od uhapšenih, koje je pritom izrečeno u policiji, i za koje do danas ne znamo da li su mu prisustvovali tužilac i advokat, policija nema nijedan, NIJEDAN, pred sudom održivi dokaz da su dvojica uhapšenih radnika vodovoda bila u kontaktu sa nestalom devojčicom, a kamoli počinili teško ubistvo. Ako ovome dodamo informaciju da je brat jednog od uhapšenih, kog je policija označila kao saučesnika, preminuo od posledica batinanja tokom saslušanja (što je, podsetimo, zvanično navedeno u obdukcionom nalazu), održivost priznanja navodnog ubice takođe je krajnje upitna.
Za svim ovim, sledi pitanje nad pitanjima: Kako, zašto i na osnovu čega su doskorašnji ministar policije Bratislav Gašić, a za njim i načelnik UKP Ninoslav Cmolić mogli i smeli da tvrde da su uhapšeni (Vlasi) počinili onako gnusan zločin? Ispada da jedino čime su raspolagali, kako onda tako i do danas, samo su nekakve indicije, sumnje, a nakon privođenja i saslušanja (videli smo kakvog) navodno i ključno priznanje. Gašić je odmah rekao da su na kolima pronađeni tragovi krvi koji ukazuju na to da je devojčica pregažena, da bi se sad ispostavilo da krv (ako je uopšte bila krv) zapravo nije njena. Kako je to mogao u tom trenutku da tvrdi? Gde je glavni tužilac iz VJT u Zaječaru i zašto se on nikada zvanično u kameru nije obratio javnosti?
Uopšte, sve što su zvanično saopštavali danima Gašić i njegova svita sumanuto je od samog početka, u svakom aspektu ponaosob. Koliko je verovatno da dvojica radnika (koji nemaju nikakav dosije) odluče da „gepekuju“ onesvešćeno dete koje su udarili autom, jer je roditeljskom, TUĐOM, krivicom izletelo na kolovoz? Koliko je verovatno da suvozač, SUVOZAČ, odluči da zadavi dete koje se osvestilo u gepeku, a da ga potom zajedno bace na deponiju?
Da li postoji još neki slučaj u našoj kriminalistici gde su okrivljeni koji nisu mafijaši, iz minuta u minut, činili sve teža i teža dela i naposletku, posle dva dana, dok je čitav okrug bio pod policijskom opsadom, rešili da premeste telo deteta na drugu lokaciju? Da li se ikad dogodilo da neko „prizna“ sve, osim gde je ostavio telo? Kako je moguće da policija nije bila danima u stanju da rasvetli ovu „kulminiralu saobraćajku“, imajući u vidu da se sve dešava u mestu u provinciji kroz koje dnevno prođu četiri automobila i koja je u narednim danima bila pod potpunom opsadom…
Posle 44 dana istraga očigledno tabana u mestu, a jedino što je uspelo da se mrdne jeste ministar policije. Dankini roditelji i rodbina prestali su da se oglašavaju, kažu – ne mogu da oplakuju i sahranjuju živo dete…
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare