Piše Dejan Žujović: Šumadijski blues

Kolumne 03. maj. 202114:45 > 15:2924 komentara
Podeli:
Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs

Priznajem, u mladosti ih nisam slušao. Pod starije dane otkrivam prelepe bisere koji su mi promakli u ovom tamnom vilajetu. Danas dok smo se kuckali šarenim jajima i sedeli na suncu, uživao sam. Konačno na svojoj zemlji. Nema ovde, na ovom hektaru zemlje, nikoga. Ni onoga kome ime ne spominjem, niti drugih Iznoguda. Samo familija i vreme za sebe. I ova pesma na besomučni repeat. Smak. Moja Šumadija peva o sreći.

Uživam u zelenilu, u bosim nogama na zemlji. U slavuju na boru pored kuće. U dozivanju fazana u lugovima. U prelepo plavom nebu i pufnastim oblacima. U tragovima aviona. Dok ih posmatram ne razmišljam da me truju. Razmišljam o ljudima u njima i njihovim životnim putevima. Razmišljam gde se zaputio taj avion. O ljudima koji su iz tačke A krenuli ka tački B. O nama koji ne mrdamo iz svoje tačke.

Šumadija je parče zemlje koje zaista volim. Nije lako razumeti je. Moraš da znaš odakle je taj narod da bi ga razumeo. Moja pokojna baka po majci se prezivala Drašković. Celoga života je pričala ijekavicom. Njena braća su dugo živela u zadruzi. Visoki, tvrdi ljudi. Kamen odakle su došli su nosili sa sobom. Od njih sam savladao veštinu poštovanja. Budi prav, budi svoj, ali sa poštovanjem se javi drugome. Ako to poštovanje ne dobiješ nazad budi tvrd. Pravedan i strog. Nikada ne viči. Nikada ne mlataraj. Budi prav. Budi svoj.

Koliko puta sam čuo da dobri domaćini iz mojih Cvetaka završavaju na robiji. Nekada se ovde glava gubila zbog parčeta zemlje. I moj pokojni đed, sa šajkačom je imao pedesetak kilograma, okusio je i zatvorski blues. Sećam se da je imao jedno uho probušeno. Pričao mi je da je svojevremeno nosio alku. Označeni jedinac. Da se loza ne ugasi nekom pijanom glupošću. Šumadija je nekada bila tvrda. Hrvatici koja me vozi ka mojoj vikendici pričam kako bih desetine hiljada Zagrepčana doveo u moju Šumadiju. Da upoznaju pravu Srbiju. Kao što bih voleo da i desetine hiljada mojih Šumadinaca proputuje malo Evropom i svetom. Da vide šta zapravo jedan život čini životom. Da se ne zadovoljavaju samo svojom dedovinom. Da ne žive cijeloga života kao njihovi đedovi. Da budu uspešniji poljoprivrednici, stočari i zemljoradnici, voćari i pčelari. Ugostitelji. Da se marketing ne završava sa odranom životinjskom kožom na jarbolu ispred kafane.

Vi koji ove redove čitate ste različitog porekla. Svako najviše voli svoje parče zemlje. Ali, da se ne lažemo više, Šumadija je srce Srbije. Bez Kosova Srbija je postojala decenijama. Bez Vojvodine vekovima. Ali bez Šumadije – nema Srbije. Kada tuđinska cokula zgazi vrh Rudnika – nema Srbije. A srce je važno. Sada i ja mogu o tome da vam naširoko pričam. Kako to živiš sa slabim srcem. I kakva je naša Srbija sa ovakvom Šumadijom. Nekada davno, jedan ministar policije, u svojim tridesetim godinama života, je napisao zanimljivo delo. Geopolitičku studiju toga vremena. Tada je Srbija bila malo veća od Šumadije. Ali je naš Ilija imao viziju da takva Srbija ima potencijal da bude kohezivni element u regionu, kako se sada popularno kaže. Za to je potrebna zdrava i snažna ekonomija, stabilan obrazovni sistem, besprekidno suzbijanje korupcije. Da neko sa strane poželi da bude deo te priče.

Moja Šumadija je lepa. Ali, lako je pevati o dedinoj šljivi, treba živeti od nje. A to je danas teško. Sa terase svoje vikendice gledam svetla i pistu aerodroma u Lađevcima. Potemkinovo selo sadašnjeg i bivšeg predsednika. Zgradu koju će svečano da otvaraju još toliko puta pred izbore. Milione skucanih evra zbog nečije gluposti. Dok se voziš Ibarskom obrati pažnju na jednu stvar. Pogledaj koliko kuća koje vidiš iz auta nije omalterisano. Koliko ima kuća bez zastakljenog gornjeg sprata. Podignutog krova. Lako je grditi anonimnog marketing-stručnjaka koji je pomislio da je otvaranje aerodroma super fora. Ali takvi smo i mi sami. Ne planiramo. Nemamo spremne budžete za poteze koje povlačimo.

Skačem sa teme na temu u ovoj kolumni. Svašta mi odvlači pažnju. Bube, ptičice, neko svirne sa magistrale. Uđoh sa ovom pisanijom u noć, komarcima u termin. A svetlo sa laptopa im se baš sviđa. I piju krv za sve pare. Ne znam zašto vam ovo pišem, ali naša priča mora da ima malo krvi u sebi. Navikli smo. Genetika.

A onda poče blues.

Moja Šumadija peva o sreći…

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar