Dođu mi takvi dani. Kao ovaj, kišni i teški. Kada ne želim ništa da slušam do stare srpske muzike. Bez zurli i daira, bez sultana, Vučićevog Murata, velikog vojskovođe. Kada želim da se osećam kao stari Sorab. Čitaju ovo generalski unuci i prevrću očima. Nije fensi. Desničar. Nacionalista. Ma da li? Može li da se bude ponosni pripadnik ovoga naroda? Može. Da ne budeš ni kao levi, ni kao desni. Da budeš Srbin. Da ne mrziš nikoga. Ne napadaš nikoga. Da ne daš na sebe, i da braniš druge od sebe. Da hodaš samurajskim putem Marka Miljanova. Da poštuješ svoje pretke. Da ih se ne stidiš što su bili polupismeni seljaci ili školovani u Marselju. Jer su bili divovi.
Da, narode moj. Nekada su ovim prostorima hodali divovi. Hrabar, ponosan narod, koji je cenio svoju slobodu. Nije mrzeo svog komšiju Hrvata. Toliki su nam vladari bežali kod njih kada im se oko glave zaigra. Nisu mrzeli svoju braću muhamedanske vere. Čestitali su jedni drugima praznike i poštovali se. Ali se glava gubila zbog međe. Zbog pogrešnog pogleda. Zbog pogrešne ljubavi. Zbog izdaje. A sada živimo u vremenu izdaje. Satiranja ostataka ovog naroda. Kako da rasteš, moj zeleni bore, kada ti vrhove potkresuju svakih deset-dvadest godina? Kako da te sačuvamo?
Kako da te sačuvamo, moj zeleni bore, kada je ono najgore ispod kamena ispuzalo i zaselo? Kada više časti, poštenja i reči nema? Nepismeni, pokvareni srebroljupci ti kroje krošnju. Vole za sebe da kažu da su najveći Srbi ali ne vole Srbe. Sve bi ih satrli da mogu. Zlurado se smeju boleštini koja te kosi. Zlurado ti šalju decu u švercerske ratove. Dok zarađuju na nafti, cigarama i pljački bez jedinaca ostaješ. Ćerke ti podvode. Gaze i ubijaju. Jasno ti u lice kažu da tvoj život ne vredi ni pišljiva boba. Da mogu da ubiju kada požele. Bez krivice i kazne.
Rasti, rasti, moj zeleni bore… Volim te bezvremenom ljubavlju. Zagrlio bih tvoju mirisnu koru i lečio te. Vezan si, bore, za gen u meni. Ne može to rečima da se opiše. To preci iz mene govore. Što su te svojom krvlju pojili. Zeleneli te svojom tragedijom, svojom mukom i suzom. Svojim rasturenim porodicama, izgubljenom decom. Ne žulja mene tuđin krvnik, boli me ovaj što moje ime nosi. Što me u moje ime satire i lozu mi gasi. Što nas po belome svetu rastera. Iz našega dvorišta. Pa se raspojasao. Sedi na hoklici moga đeda i jebe mi sve po spisku. U oku samo mržnju za mene ima.
Rasti, rasti, moj zeleni bore. Da se penjem tebe u vrhove… Da se polako budimo. Polako spoznamo šta smo i ko smo. I šta je tuđe u nama. Sve se lakše vide. Iskrčićemo mi taj korov, bore moj. Boli nas, ali boleće i njih. Živeće bez sna. Nosiće upišane gaće do predaje duše Tvorcu. Rasti, bore moj, samo rasti. Duboko je korenje tvoje. Ne mogu pacovi da te naruže. U tvojoj krošnji su roditelji moji. Pod njom su se moja deca rađala. U tvom sam hladu svoju glavu na njenu naslonio.
Vitezovi naši u sramoti i zaboravu leže. Pitaju gde im se deca zagubiše. I čija su ova kola sodomita, lopuža i lažova, što oko njih u transu igraju. Čija su ta kola u dvorištu našem? Ko nam uze sve, pa i crno ispod nokata? Uze zemlju, uze reke, uze vazduh, uze obraz i ime? Ko nas u roblje u rođenoj kući pretvori? Čije su to iskežene, čudne njuške? Odakle su? Ko ih napravi takvima? Da mrze rod svoj i da ga u raju pretvaraju? Ko nam poseja taj korov oko tebe, bore moj? Korov što te guši, davi, sok ti života krade? Ko su ti ljudi koji bi te slatko isekli, prodali, naftom koren nalili? Čije mleko i sa čijih grudi su se napijali? Može li se mlekom mržnja preneti?
Kunem ti se Perunom, Triglavom i Svarogom, ne mrzim ih. Ali bih taj korov istrebio. Ne bi travka ostala nakon srpa mog. Satro bi i koren i seme. Uzeo bih im ime, da ime nemaju. Nisu oni tvoj izdanak bore moj, ne zaslužuju te. Ne shvataju oni Albansku spomenicu, sablju junačku đeda mog.
Ne shvataju da sam drugim mlekom dojen. Mlekom što na tvoju smolu miriše. Da mi koža miriše tvojim mirisom. Da su moje ruke tvoje grane. Da je ime koje nosim tvoje ime. Da je zemlja kojom hodam tvoja zemlja. Da ta zemlja ne trpi dugo korov. Da se seljak Šumadije tog korova plamenom oslobađao. Onim visokim, što crne oblake ka nebu diže. I nikada se tog plamena nije bojao, niti ga se ustručavao. Mnogo je borova preteklo mržnju korova. I došlo je vreme za visok plamen.
Vama, deco moga Kraljeva, Bojana i Nikola Pekoviću, naklon do poda. Tako se bor čuva. Slatke, male šišarke, drveta koje najviše na svetu volim. U koru ste mu se urezali.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare