3
Krstareći bespućima YT naletoh na ovu pesmu iz serije Vikings, koju sam pratio verno. Ima nešto u ovom pevanju. Nešto što ispravlja kičmu kada upadne u rezonancu sa genima. Nešto što budi čoveka u čoveku. Osećaj poput onog koji sam osetio sinoć kada sam sa prijateljem otišao na Karaburmu, da izjavim saučešće, zapalim sveću za stradalog devetogodišnjeg Stefana i zajedno sa njihovim komšijama izrazim gnušanje nad postupkom sudije koja je ubicu pustila da se brani sa slobode.
Naježio sam se kada sam prišao mestu nesreće. Upaljene sveće, položeno cveće, ponosni ljudi koji stoje na ulici i pitaju se – zašto? Zašto živimo u ovakvoj državi? Čime smo zaslužili ovu bol, ovu nepravdu, maltretiranje? Kako se ovoliko skotova izrodilo među nama, bez trunke časti i obraza? U međuvremenu je bahati vozač ponovo priveden. Lončar preti radnicima Hitne pomoći koji sirenama pružaju podršku svom stradalom kolegi. U isto vreme mu nije teško da potpiše stotu podršku ugroženome nezaposlenom pravniku jer su nezgodni stenogrami sa saslušanja Velje Nevolje izašli na svetlo dana.
Bogomoljka na Pinku maše slikama obezglavljenih tela. Jedva brani Vulinu da ne demonstrira seču sopstvene lobanje, kao prikaz slučaja. Botovi dobijaju uputstva preko Viber grupa kako da brane lik i delo ugroženog, preko državnih tastatura, naravno.
U isto vreme neki ljudi, ne tako bogati, ali sa osećajem časti, bez glasa stoje na ulici. Tog se naroda ovi glupaci plaše više od đavola. Znaju kako i koliko su zaglibili. Da je dovoljno jedno palidrvce da ovo sve ode u vazduh kao skladište u Bejrutu. Rušeći sve pred sobom. Bez milosti. Bez selekcije. Zato su nacionalne frekvence neme za njih. Nema ni minuta priloga.
Od svoje majke sam davno otišao. Više puta je teško povredio. Pustio više puta tu majčinsku suzu niz njeno lice. Retko kada je bilo šta poslušao. Osim da se uvek borim za pravdu. A ovde nema pravde. Nema je za maloga Stefana, nema je za Ernada Bakana, sudenta iz Novoga Pazara, pregaženog na pešačkom u Zemunu, nema je za Andreu Bojanić, pregaženu na pešačkom na Konjarniku. Za još mnogo dece i odraslih, nastradalih od ruku bahatih, izdrogiranih, alkoholisanih, kontroverznih njuški, koje se nikada ne zadržavaju na mestu nesreće.
Oko nas je mrak. Prekida ga u blicevima rotacija sa vozila Hitne pomoći. Sirena se čuje u noći. Ljudi skandiraju “Pravda za Stefana”… Neki od njih danima nisu napuštali mesto nesreće, niti spavali. Naglas pitam sebe koliko je takvih krajeva u ovoj zemlji, kao što je Karaburma? Pozdrav i za Nišlije koji su takođe ustali protiv bahatog ubice. A kada će na red da dođu oni što su nam decu slali u besmislene ratove, dobro ušuškani u kožne fotelje, praćeni vernim novinarima koji su beležili svaku huškašku splačinu? Uredni popunjivači grobalja tuđom decom.
U pamet se, narode. Znam da mora da prođe bar dvadeset godina dok ti iz guzice ne dođe u glavu. Dok ne shvatiš koliko je loše. Dok konačno ne uspeš da razaznaš život sa tim pink naočarima na svojoj glavici. Dok ne shvatiš ko su i šta su. Nemoj da mi pričaš da su svi isti. Loši. Ako je tako hajde onda sve ovo da dignemo u vazduh i nestanemo sa stilom. I vi ste imali majke. Valjda su nas dojile istim pričama. Nađite to u sebi.
Pratite nas i na društvenim
mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
