Piše Dejan Žujović: Kad procvatu behari

Ljute se moji iz Pokreta. Kažu preterujem. Pričaj malo o krađi u Negotinu, pričaj o stondiranom Vulinu i belgijancu koji hoće da ga pojede, pričaj o politici, čoveče, batali koronu. To nam samo pravi štetu. I u pravu su. Nisam glup. Znam šta bih trebao da pričam da me u nebesa dižu. Ali neću. Ne mogu. Nikada nisam pričao šta građani žele da čuju, već šta trebaju da čuju. Ne razumeju moji drugovi moju tugu. Kada uđem u taj narod i gledam ih. Osetim taj strah i tu tugu. Slične vibracije sam osećao samo tokom bombardovanja. Gledam sunovrat jednog naroda, jednog društva i urlao bih do neba, ali nemam kome. Moj narod spava. I u snu čeka taj malj u glavu. Vezani tankom žicom straha idu ka jami ćutke, bez protesta, bez psovke, bez pesme. Zato je ova pesma lajtmotiv. Arabeske i Zabranjeno pušenje, pesma iz filma Nafaka.

Mog naroda je stradalo više nego u Vukovaru i Srebrenici zajedno do sada. A nije moralo tako da bude. Da li trebam da ćutim? Ne mogu, shvatite. Svakoga dana razmišljam o tome, gledam goste koji se dovode u jutarnje programe televizija sa nacionalnom frekvencom, čitam saopštenja opozicionih lidera. Čitam komentare brda svojih sugrađana koji bi me na kolac natakli da mogu. Puni mržnje i besa. Gledam sve to i teško mi je. Nema bilborda sa licima naše braće i naših očeva. Nema poruke “Poraz nije opcija” za nas. Za nas je poraz jedina moguća opcija. I već smo poraženi.

Poraženi smo od bande polupismenih, ali beskrajno pokvarenih likova. I sami smo krivi za to. Dokle god nam nešto smeta u našem sugrađaninu. Što je ovakav ili onakav. Što ne možemo u drugome da nađemo nešto što nam se dopada, što nas povezuje. Uvek tražimo tačke razlaza. Zato je naša ideja da potpuno različiti sednemo za sto i pričamo. Da nađemo pet političkih tačaka oko kojih se svi slažemo. Ateisti i klerikalci, desni i levi, strejt i gej. Svi, kojima je ova zemlja jedina koju imaju i žele da ona bude bolja.

Ljudi koji se okupljaju nisu PROTIV. Ljudi koji se okupljaju su ljudi koji su ZA. Ponudićemo građanima predlog za obnovu društva, planove kako to nameravamo da uradimo i tražićemo pomoć od njih. Svako od nas ima svoj posao. Politikom se ne bavimo jer ne znamo šta bismo drugo radili. Svoje karijere pravnika, ekonomista, lekara, dajemo na sud građanima. Mi više od toga ne možemo. Nama poslaničke klupe nisu potrebne. Ovo nikada nismo radili zbog novca ili beneficija, već što smo puni želje da budemo ponosni na svoju zemlju. Da svima bude bolje. Da budemo srećniji. Zdraviji. Da budemo Srbija koja okuplja a ne ona od koje se beži. Da sa svojim komšijama budemo u miru. Da poštujemo i budemo poštovani. Da u svom društvu ponovo izgradimo normalan sistem vrednosti. Da reformišemo i učvrstimo osnovne stubove: prosvetu, pravosuđe, zdravstvo i policiju.

Moji drugovi ne razumeju da će svi sati uloženi u ostvarenje ovih ciljeva biti bačeni ako nas ova epidemija satre. Nećemo imati kome da popravljamo život, jer života neće biti. Mi smo zemlja koja gubi svoje stanovništvo progresivnom brzinom. Jebeš raj za ekipu pod jednom šljivom. Prošle godine sam kritikovao vlast zbog odnosa prema Novom Pazaru. Danas je svaki grad u Srbiji Novi Pazar. A oni nas gledaju u oči bezobrazno i bez imalo stida. Drugari, mnogo ste se zaigrali. Ja svoje sugrađane neću nikada da zaboravim. Teraću se sa vama do kraja života, ali pravda će biti zadovoljena.