77
Ima li pesme koja mi uspešnije razvuče osmeh na ovom licu od ove? Mogao bih da je slušam na repeat do besvesti. Dok ne dobijem trovanje od zlatne i smeđe. The Stranglers, sa albuma La Folie iz januara 1982. Poslušajte Hugha Cornwella sa Mariachi Mexteca, sjajna je verzija. Zašto je pesma zanimljiva? Zato što je svako imao svoje tumačenje o čemu je. Od pesme o heroinu, do pesme o robovlasništvu. Prema rečima samog Corwella, pesma govori o Roršahovom testu mrlja. Ta lepota umetnosti da je svako tumači na svoj način, da kod svakoga razvija različite emocije, ne važi u mom poslu. Zato je muzika izlaz. Za maštu, za sanjerenje.
Što se mene tiče, najbolje mesto za sanjarenje su mi moje Cvetke. Imanje kraj Ibarske magistrale na kojoj upoznaješ pravu Srbiju, kao što na ruti 66 upoznaješ Ameriku. Kada sa svog brežuljka posmatram zelene livade svoje Šumadije. Slušam fazane koji se oglašavaju iz njih. Gledam noćno nebo prepuno zvezda i padalice koje nose moje želje. To je srpsko selo. Kada izuješ obuću i bosim nogama uroniš u travicu. A dobra zemlja kao uzemljenje izvuče sve negativno iz tebe.
Kada je tako lepo zašto nije srećno? Zašto naš seljak ne uživa u toj lepoti? Zašto afirmativno o životu na selu pričaju samo građani pobegulje? Zašto svaki komšija koji mi svrati na kafu ima samo reči
žaljenja i tuge? Gledam ih. Loše obučeni, čvrstih šaka, preplanulih lica. Lica preoranih borama od briga i sunca. Srpski seljak nije mitsko biće. Neću ga maziti niz dlaku, i ako su mi to bili i deda i pradedovi sa majčine strane. Šta ne valja? I šta bi Pokret Za sve moje ljude promenio?
Činjenica – većina imanja u Šumadiji, a pretpostavljam i u ostatku Srbije van Vojvodine, su površine pet do deset hektara. Na tako malim površinama neka uspešnija poljoprivredna proizvodnja nije ni moguća. Revitalizacija nekadašnjih zadruga je jedno od rešenja. Deoničarsko udruživanje radi jeftinije proizvodnje, boljih prinosa i lakšeg plasiranja proizvoda. Uz stalnu saradnju sa stručnjacima
poljoprivrednih fakulteta. Gledam svoje seljake. Jedne godine kukuruz, druge pšenica. Nikada nije napravljena analiza zemljišta i procena za koju kulturu bi bilo idealno. Nađubravanje onako, od oka. Proizvodnja samo za sopstvene potrebe. Organskog uzgajanja ni u tragovima. Odokativno uletanje u investicije. Ove godine jagode su imale dobru otkupnu cenu – sledeće će svi da sade jagode. Druga mogućnost je edukacija seoskog stanovništva o mogućnosti uzgajanja bobičastog voća u staklenicima na imanjima od hektar-dva. Sa ovakvom klimom i navodnjavanjem sistemom kap po kap, bile bi moguće dve berbe godišnje. Bez povoljnih bankarskih kredita, nemoguća misija.
Pre dva meseca krenuli smo iz Kosjerića ka Valjevu. Hteli smo da svratimo u bilo koju kafanu da ručamo. Ni u jednoj kafani od Kosjerića do Valjeva nismo to mogli. U jednoj nam je rečeno da je kriva
niska otkupna cena svinja i ovaca. Oko 120 dinara. Nikome se nije isplatilo da proda svoju stoku ugostiteljima. A ugostiteljima da imaju više zaposlenih jer nisu imali posla. Potpuna disharmonija
tržišta. Jasno je da potrošači žele što niže cene. Sa cenom struje, goriva, stočne hrane i drugih potrepština ta cena ne može da bude toliko niska. Ne isplati se uzgajati uopšte. Sjenički
poljoprivrednici koji uzgajaju goveda su u problemu. Subvencije su smanjene po hektaru sa 5200 dinara na 4000. Otkupna cena litre mleka iznosi trideset dinara.
Uvoznički lobi za sada dobija bitku. Ali neće i rat. Rat za našu zemlju i naše ljude. Ekonomski patriotizam je pozitivna stvar. Nema više uvoza mesa sumnjivog kvaliteta iz Brazila. Ovaj narod neće
više da jede strane crkotine. Naša polja mogu da prave zdrave ljude. Nema uvoza više bilo čega što naš seljak proizvodi. Kasnije, videćemo… Nema više situacije da presečete jabuku na pola, a ona ne menja svoju boju nedelju dana. U isto vreme vaše bake i deke bacaju najzdavije moguće jabuke svinjama.
Rakija? Može rakija, naravno. Šljiva, dunja, kajsija, kruška… Dobrog kvaliteta, brendirana, sa savremenom tehnologijom proizvodnje. Stručnjake imamo. Konstantna edukacija proizvođača. Svako zna da napravi najbolju rakiju, ali retke su dobre. Ni jedne godine ista. Objasniti proizvođačima važnost svakog segmenta proizvodnje rakije. Iskoristiti naše vrhunske stručnjake iz te oblasti. Edukacija, edukacija i samo edukacija seoskih proizvođača. Mukotrpan posao, ali neophodan. Ako želimo da selo živi. Da ti ljudi mogu da žive od svog posla. Da imamo srećno stanovništvo. Zdravo.
Globalni kapitalizam i internacionalne kompanije jedu ovakve zemlje za doručak. I ispljunu je kad požele. Možemo da se borimo. Da se dogovorimo kao ljudi. Da pomognemo. Da razumemo. Da ne
cokćemo kada nam se prepreči neka barikada nezadovoljnika. Da podržimo tu borbu. Za našu trpezu. Ne bojte se čipova i 5G mreža. Umrećete pre toga od hrane koju jedete.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
