Piše Ana Vučković: Po sredini

Kolumne 27. feb. 202112:25
Podeli:
Ana Vučković, Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Ovo je jedna kolumna po sredini, ona neće doneti nikakvo novo saznanje, neće biti oprečnih mišljenja i svađanja oko stavova iznesenih u njoj. U njoj neće biti neporecivih tvrdnji ni aksioma, nego će to biti samo jedan odbljesak moguće situacije, mogućeg poretka dana. Ovo je kolumna o tome koliko je nekad lepo tiho postojati, jednostavno biti dobro.

To u ovom slučaju nema veze sa nekim predivnim udaljenim mestima, sa Nikaragvom ili Balearima, čak ne ni sa brvnarom na Tari. Ovo je kolumna o ostajanju kod kuće, o jednom običnom danu, kada nemate briga, jer nekad je nemati briga najveći luksuz.

Ima dana kada ste užurbani, uzbudljivih dana, adrenalinskog minskog polja, dana za primanje nagrada, ples, za viski, onaj slatkasti, sa medom, koji iako viski čistunci negiraju, najbolje ide uz onu jednu ogromnu kuglu leda. Ima dana koji su dani treninga, znoja, zabrinutosti i bola, ali hvala svim silama na danima u kojima samo postojite i dobro ste, bez nekih posebnih varnica, bez stresa, dana u kojima ste kod kuće, ne morate ništa da radite, dobro ste, možete da izaberete šta vam se radi, a možete da ne radite ništa, samo da postojite u pamučnoj sivoj trenerci, sa istom kosom vezanom u uredni rep.

Takva je bila ova subota. Sve sam završila za posao, svima sam poslala šta je trebalo, imala sam ručak od juče, dakle, trebalo je samo na tri sata kuvati kafu ili čaj i postojati. Subota je najčešće taj dan, ali nije uvek. Nekad se desi da me iznenadi spora sreda u kojoj se moje telo proteže kaučem, a sa radija ili ploče dolazi džez iz tridesetih, soba je fino zatamnjena debljinom zavesa, koje je survavaju do parketa, ko nekakva dugačka suknja. Duge suknje nikako, može i malo iznad kolena, kaže Klara Bou, vamp pojava nemog filma, jer je takav neki lenji dan i dan za neme filmove, zašto ne? A tog dana nisi u suknji, trenerka ili neke stare malo šire pantalone prijatnog materijala, stara dukserica, sveopšta prijatnost, kao iz Raindrops keep falling on my head, nekad tako potcenjen, ali sad najvažniji stih – Because I’m free, Nothing’s worrying me.

Neko će sebi odmah naći posao, razlog za nervozu, neki ogroman poduhvat, srediti kuću, okrenuti je naglavačke, ostrugati, pa ofarbati vrata, ali ne, ne i ja, danas ćemo slušati podkaste, liste, danas ćemo čitati i slušati najduže pesme i epske albume, danas je vreme za lektiru možda, a možda i ne, kako hoćeš i kako se osećaš. Koliko dugo nisam slušala Dark side of the moon? Je l’ tebi precenjen? Hajde da slušamo danas sve. Možemo da ukrstimo najbolje od najboljeg u svim oblastima, pa da slušamo Nila Janga ceo dan i čitamo Flaneri O’Konor, možda Irving Vašinton i neki bluz, možda da čitamo i da ne progovorimo satima, osim da jedno drugo pitamo – da nećeš možda salatu? Ili topli sendvič?

Možemo da napravimo maraton smenjivanja sadržaja, da odmah posle VH1 liste najboljih hard rok pesama odmah pređemo na film Nema biznisa kao što je šou biznis, ili da, pošto joj je danas rođendan posvetimo dan filmovima, liku, delu, auri, očima, nakitu Liz Tejlor. Uvek kažem isto, ali naježim se kad pomislim da su u Kleopatri poljupci pravi, njih dvoje su se tad zaljubili. I ti to gledaš, i reditelj kaže Cut!, a oni nastave i onda se razbeži ekipa, jer znaju da će to trajati.

Ili da ceo dan slušamo radio, ili da dan čak i prespavamo, iako je napolju baš lepo, možda bismo mogli čak i da se prošetamo, ali nemojmo se spremati, današnja je uniforma siva trenerka, biće dana za ajlajner i volane, danas raspadački i kofeinski, danas puckanje gramofona ili ništa. Može i ništa od ponuđenog, kao u upitniku, jer valja imati i takav dan.

Ne mislim, samo postojim. Samo. A malo li je?

Komentari

Vaš komentar