Piše Ana Vučković: Konfliktna ličnost

Vrlo često sam se sukobljavala u njihovo ime, a to mi niko nije tražio. Čak su me kasnije i korili zbog toga. Isterivala sam pravdu, tražila mesto da sedne stara osoba ili trudnica, koškala se sa onima koji bi preko reda da samo nešto pitaju, i moje omiljeno - bila sam zaštitnički nastrojena prema slabima, a onda bih se okomila na one koji su loši prema njima. Oni osiljeni radom na šalteru, kupci koji terorišu kasirke pitanjima o stručnoj spremi, oni koji se svojim kolima zaleću u mene, a zeleno je svetlo - svi oni su bili na mojoj meti, sa svima sam se svađala. Imala sam na umu one koji neće prstom da mrdnu kada se pred njima dešava nešto strašno, u glavi mi je jednako bila i Kiti Đenoveze i Srđan Aleksić, i mogla bih u tom trenu da plačem od besa i jada.I dalje imam žara, teško je da se karakter može promeniti, možda je i loše to što sam se u neku ruku i povukla, neki bi rekli i unormalila, ali nisam više ljubitelj žučnih rasprava, dokazivanja poente nepoznatim ljudima, koje sigurno ja neću naučiti ničemu. I dalje ću reagovati na nepravdu, ali sam izoštila kriterijume. Ako je neko zaista ugrožen, reagovaću ponovo. Ne mogu da obuzdam krv kad mi se uzburka, valjda su takvi bili i moji živčani preci. Ali ako mi priđe neko da mi kaže da detetu obujem čarapice ili stavim kapu, jer je hladno, verovatno neću ni reagovati, ignorisaću dušebrižnike, reći ok, hvala i nastaviti dalje.Ne znam odakle dolazi to povlačenje, možda od logike da što manje kontakata imam, to će biti bolje. Nemam šta da kažem ženi koja u parkiću huška svoje dete da pokupi sve svoje igračke da moj sin i neka druga deca ne bi uzimali. Ništa, nećemo uzimati, briga me, teraj se kući sa svom svojom šarenom plastikom, loptama i trotinetima. Ne reagujem na komentar poznanice da su to tamo na njenom poslu žene koje nemaju decu, pa ni ne znaju kako je to, jer je komentar suvišan. Nekad ranije bih joj iskopala oko, ali sad shvatam da je to isto kao i polemika na fejsbuku, prvo treba da ti objasnim ceo svoj makrokosmos, sva svoja stanovišta, da bih te onda ubedila da sam ja u pravu, i to samo zbog svog ličnog zadovoljstva.Zaigra i meni oko nekad, pa bih sa guštom da se upustim u raspravu i kažem da bi trebalo da se podržavamo, a ne da se upoređujemo i da ti misliš da sam ja kreten što mi dete još ne ide u vrtić ili sisa, da ja ne mogu da verujem da samo čuvaš decu, jer ja hendlujem i dinamičan posao, a bogami i izlaske, nekad čak i bez deteta, da se iščuđavamo što neko dete ćuti, a neko baš mnogo priča, što neko ume ovo, a ono ne zna ono. O tome šta koje dete jede, gde smo letovali neću ni da pričam.Radije ću da izbegnem ovakve rasprave ili ću da se izuzmem, jer ne mogu da se bavim time, a neću da promenim ništa nekome u glavi. Živi i pusti druge da žive, i egzistiraju, i u parkiću i u PIO fondu, slušam muziku i čekam svoj red, bauljam okolo sa detetom, i dok se ono vozi, spušta ili skače, gledam svoja posla i fotografišem krošnje za instagram, a kako su lepe u parkiću kod Šeste, pogotovo u suton.Ipak, postoje trenuci kada ću da odreagujem, a to je onda kada dođe do prepoznavanja, kada vidim da je neki roditelj u fazonu - dobra su deca, nek se igraju, a mi malo da se opustimo, kada neko prokomentariše ono što i ja mislim - nek uzme dete i naše igračke i nek ih nosi kući, ionako previše šarenog šuta od čijih boja dobiješ epileptični napad. Obradujem se kad vidim isto tako neku budaletinu kao što sam ja što baulja osobenjački i igra se s decom kao da je jedva čekala da se spusti u pesak i polije sadržajem iz kantice, kada vidim roditelja što ima Thin Lizzy majicu, pa se prepoznamo, jer to nije bend koji voli baš svako koga ćete sresti na ulici.Moja mantra za ovu godinu možda i ne liči na mene, a to je - ignorisati neistomišljenike, prigrliti one sa kojima si na istoj frekvenciji. I eto nam bar malo mira, i eto nam malo mentalnog zdravlja.