0
U sredu 16. jula javljeno je da je preminuo Čedomir Petrović, glumac, reditelj, pisac i kolumnista… Moj ispisnik, rođen u prvoj polovini prošlog veka (1949), koji je ugled, uvažavanje i poštovanje stekao prvenstveno profesionalnom i ličnom biografijom.
Toliko toga, a opet, svim medijima bilo najvažnije da istaknu kako je on sin, ruku na srce, daleko poznatijeg Miodraga Petrovića Čkalje (1924-2003).
Najveću vrednost tog porodičnog nasleđa, Čedomir je pre nekoliko godina objasnio u razgovoru sa koleginicom Bojanom Oprijan. Na pitanje otkud tako jak poriv da govori o ratnim, poratnim kao i aktuelnim političkim dešavanjima na ovim prostorima, pre svega polazeći “od svog praga” – Srbije, usledio je odgovor koji vredi podeliti baš ovih dana:
“Sve se to stvara od rođenja. Tada se postavljaju stubovi vašeg budućeg života. Moj otac dosta je radio, a majka je ceo život posvetila njemu i meni, našoj kući. Stanovali jedno vreme preko puta Radio Beograda i naš stan je bio uvek pun glumaca, reditelja, pevača, pisaca, muzičara. Zalutao bi i po neki slikar, na piće, pred zoru. Najviše što pamtim od svega, to je – smeh. Davao se smeh. I primao. Živelo se za smeh i od smeha.
Moja baka po majci, Marija, bila je Mađarica. Suprug Božidar Mijatović, Srbin. Ubio ga je Hrvat. Mnogo kasnije udala se za Poljaka iz Varšave, Antona Gurskog. Bio je kuvar. Nana po ocu, došla je sa roditeljima iz Crne Gore, od Bogdanovića. Ima u meni crnogorske, mađarske, ali najviše srpske krvi, što mi u poslednjih mnogo godina baš i ne čini čast.
Lako je kritikovati tuđe. Možeš pisati i govoriti sve najgore o drugima. Još ćeš naići na sjajan prijem kod većine Srba, bićeš pravi junak – Srbenda. Al’, ne diraj u naše, sveto, najsvetije. Nismo mi zločinci. Ne bi mi ni mrava zgazili. Kakvo bombardovanje i ubijanje Sarajeva i ljudi? Kakva Srebrenica i genocid? Kakav Račak? Sve je to nama, mučenicima, namešteno…
Takvi koji tako misle i zbore samo ponavljaju ono što govore i Vučić i Dodik. Kad oni budu ‘priterani uz duvar’, sve će se promeniti, ali svi zločinci moraju biti kažnjeni i sve se mora pamtiti, da se nikad ne ponovi.”
* * *
Da ne upadnem u istu zamku da umesto o sinu pišem o ocu, samo ću napomenuti da sam legendarnog Čkalju poslednji put uživo video 3. oktobra 2000. kad je, već vidno bolestan, sa bine ispred Rosandićevih konja poručio: “Nema drugog kruga za Mirinog bračnog druga”.
Mi koji pamtimo znamo o čemu je govorio, a mlađariji kojoj čitava ta uzaludna istorija ništa ne znači ne vredi da objašnjavam, tim pre što se ono što je tada “srušeno” ne samo ponovo vraćeno, nego i rekonstruisano na najgorim stubovima vlasti Slobodana Miloševića (1941-2006).
Baš tome se dvadeset i kusur godina kasnije suprotstavljao Čedomir Petrović, ponajviše kroz kolumne u “Danasu”.
* * *
Od kojih me je posebno dirnula jedna, koja takođe govori o njegovom ponosu i poštovanju za očev lik i delo, napisana neposredno posle prerane smrti Đorđa Balaševića (1953-2021):
PROČITAJTE JOŠ:
“Jednom, pred kraj, rekao sam ocu – Ti, Mile, imaš najveću nagradu na svetu… Kao što bih i danas rekao Đoletu.
Ti, Đole, možeš u svako doba godine i dana i noći zakucati na vrata bilo koje kuće u nekom makedonskom zabačenom selu ili na kraljevskom Cetinju ili u Hrvatskom zagorju, Dolenjskom i Gorenjskom u Sloveniji, Mostaru, Sarajevu, u Somboru il’ na nekom od vojvođanskih salaša, Šumadiji blagorodnoj…
Možeš u gluvo doba noći il pred zoru zakucati i svako će ti otvoriti vrata i obradovati se kao najbližem rodu svom i izljubiti i ponuditi rakijom i vinom i podeliti sa tobom večeru i prostrti svežu posteljinu i zadržavati da ostaneš još dugo i pratiti u zavežljaj malo hrane za usput…
Mali broj ljudi može imati takvu nagradu.
Pored mog oca, dodeljujem ti, Đole, tu nagradu, u ime svih onih generacija koje su te volele i poštovale i imale ista osećanja prema tebi.
Napadali su te bedni, loši ljudi, koje obraduje i zasmejava pogrebna muzika. Oni se najslađe najedu i napiju na daćama. Požališ takve ljude.
Nije te bila vredna ova zemlja!”
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
