PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji - o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj - čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim. I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem. Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke. Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.
Ako ne znaš da se kurčiš, ti nauči da se kurčiš. Mantra sumnjive epohe, dakle ove, autorka Mimi Mercedez. Ako ne znaš ko je Mimi, ti nauči ko je Mimi. Mimi je mama. Sa njom na certu ekipa od par soma mladih ljudi peva u glas svaki stih. A njihovo je vreme, mislio ti o tome šta god da te smiruje.
Kurčiti se mora. I šta je još stvar s kurčenjem? Niko ne može da se kurči za tebe, reče mi onaj dan Kene Beri, još jedan taj lik koji kida. I dao mi dozvolu da nastavim.
Sad, ekipa tih godina ima stav – bravo – još im ostaje da ga spoje s metom.
A, ako si stariji od trideset i nisi totalni autsajder, pa ti, brate, tu loše stojiš. Bio si previš fin. Pristojan. Bio si mekan. Mazili su te po glavici opreznim pokretima, terali te da se izviniš kad pogledaš parče kolača na kom ne piše tvoje ime. Pa si otimao kad okrenu glavu. Bio si namazan. Bio si mudar. Nisi namirisao apokalipsicu u najavi, ko može da te krivi. Miris je još bio nedovoljno paklen. Ljudi su se još uvek relativno iskreno smejali, proleće je još uvek trajalo dva meseca…pa mesec…pa neku nedelju.
I, da nisi ni trepnuo, postao si čovek koji se plaši da mu ne otmu mrvu koje je, sticajem okolnosti, još ostao vlasnik. Ajde, sigurno imaš neku, tu, mrvu – šta je? Je l ostatak ove penzije koju krešu kad im se digne, je l raspala gajba koju deliš s polubratom džankijem? Možda zdravstveno osiguranje i doktor koji te prima preko reda, a imaš neko hronično sranje od kog zavisiš – a, jbg. Ili je samo…tišina umesto rafala, a prošao si kroz ratove – skroman si, ja to kapiram. Šta god te od toga loži. A znaš da te…nešto…loži.
I zato, eto, ne talasaš. Jer, šta ako ti i to uzmu. A hoće.
Samo, sve si žući u licu, a ne primetiš. Sve se sporije krećeš. Trepćeš. Mucaš. Zanosiš se. Laka si meta.
E, zato bi sad da te informišu o tvom životu i budućnosti (što se ovih dana zove korona-virus) samo iz kabineta premijerke. Molim?
Pa bi sutradan da hapse novinare, jer su, zamisli, otišli pa sami nešto izvestili. Molim? Šta bilo, novinari – neko se uskurčio? E, pa, fala kurcu&haleluja.
Međutim, ni manje ni više nego upad 6 ljudi na gajbu. Privođenje. Otimanje laptopa i mobilnog. Opušteno. Molim? Molimlepo.
Dok im Evropa malo ne kaže Alo, de ćeš. Aj stani.
Jer, pajs sad, u svetu ih još uvek ima koji se kurče. A da nisu klinci. Čak i taj što je do sad bio previše fini, u sudaru s ovim bahatlukom…pa, nauči se, brate.
Ako ne znaš da se kurčiš, ti nauči da se kurčiš. Poslednje je vreme.
Evo te u bahatom ćošku trenutno baš slupanog sveta.
Slušaš uputstvo s megafona: Utoke ostavite u fiočicu na garderobi (tako se devedesetih radilo na ulazu u diskoteku. Time raspolaže gazda dok ste mu na terenu.).
Okej. Al’ daj, imaj sa sobom bar bokser. Par brojeva telefona koji imaju težinu. Ekipu iz kraja. Glasne žice za glasno dranje. Dildo?
Nešto.
Ne ide se gologuz u koprive.
Pričam metaforički, hvala.
Serbia, 2020.
Malo kurčenja, molim!