0
Njega narod neće, Beograd ne želi Aleksandra Vučića, i on to zna, rečenica je koja se mogla čuti uoči izbora na svakom koraku u glavnom gradu. I bila je tačna, kao i ona pretpostavka o tome da glavni junak višegodišnje srpske tragikomedije to zna. Međutim, to ga nije pokolebalo. On je moderni kralj Ibi koji ide korak dalje. Menja nezadovoljne građane onima koji ga vole i tako zatvara krug o modernoj Srbiji i demokratiji u njoj.
Reći će mnogi da je to bilo više nego predvidivo. Dejan Ilić je to najbolje opisao rečima da se u nedelju nisu brojali glasovi nego su se obarale ruke.
„Kako smo u izbore ušli, tako smo iz njih izašli. Opozicija je vikala – Vučić krade, Vučić krade, Vučić krade. I u nedelju je Vučić zaista pokrao izbore. I to je sve. O tome se više ništa nema reći“, oslikao je u nekoliko rečenica kompletan haos ovaj kolumnista portala Peščanik.
Naravno, i posle izbornog dana ide ono što smo očekivali. Naprednjaci očiglednu krađu nazivaju pobedom i tu se ponavlja onaj odavno utvrđeni scenario u Srbiji. Dva dijametralno suprotna tumačenja stvarnosti, ono što se desilo i ono što vam veliki vođa preko državnih medija poručuje da se desilo. Nastavlja se praksa koju je današnja vlast u proteklih deset godina dovela do savršenstva.
Kao što je potpuni državni, finansijski i društveni sunovrat proglašen usponom ekonomskog tigra na Balkanu, tako su nezapamćene izborne manipulacije predstavljene kao normalan glasački proces. To izgleda u zamisli Aleksandra Vučića ne mogu da osujete ni vrlo jasna upozorenja međunarodnih posmatrača na krajnje brutalna i otvorena kršenja izbornih pravila.
I sve to nas dovodi korak bliže onome što većina nas odavno zna, ali nekako nema hrabrosti sebi da prizna. Na ulici se ovih dana ipak vodi poslednja bitka za demokratiju u Srbiji, u stvari, za ono nešto malo što je bar formalno ostalo od demokratije, u vidu postojanja prava svakoga od nas da glasa. Nećemo uskoro ni to moći.
Ako dozvolimo da onakav izborni dan i izborni inženjering, kakav je viđen u nedelju, prođe kao najnormalnija stvar, nema više povratka. To je naš poslednji Rubikon.
Znam, reći će mnogi od vas da smo mi već sve Rubikone prešli i da smo odavno na putu bez povratka. Međutim, možda nam istorija pruža još jednu priliku da kažemo da nam nije svejedno kada neko pokuša da nas izbriše gumicom i umesto nas uveze neki novi narod, baš onakav kakav priželjkuje kralj Ibi Srbije 21. veka.
Ako ovo prođe i ukoliko se „uvoz poželjnih birača“ legitimizuje, kako je upozorio profesor Fakulteta političkih nauka Filip Ejdus, onda će na sledećim izborima ovo da se ustali kao praksa. Vlast će tačno znati koliko im glasova nedostaje i gde, obezbediće sebi potrebne glasače, a naš kralj Ibi će dobiti onakve građane kakve oduvek priželjkuje.
Sve je prilagodio sebi, i parlament i vladu, sudove, institucije, medije, sad su na red došli i građani. Ono malo neposlušnih što je ostalo.
Kada mu to ova napaćena Srbija dozvoli, ovo društvo definitivno prelazi horizont iza koga više neće biti moguća bilo kakva demokratska promena. To je korak u crnu rupu, odakle nema nazad, bez vrlo bolnih istorijskih momenata, koji, nažalost, često uključuju i žrtve, kojih smo mi, verujem, imali i previše.
Da li smo spremni da i to pustimo, jer čekamo da to neko drugi obavi umesto nas, jer mislimo da to nije naša bitka i jer nam je neki lični poslić i interes važniji od toga da li će nas kralj Ibi izbrisati gumicom jednom zauvek?
Ako vam je dobro, onda ništa.