Piše Maja Uzelac: Australija – Rio Tinto, Novak i ja

Kolumne 23. jan. 202209:11
Podeli:
Maja Uzelac Foto:privatna arhiva Sonja Leković

(koale i keeenguri - takođe priiisutni).

Već vidim budućeg pobednika Beovizije kako u zanosu, očajnički peva ovaj refren (u zagradi je deonica za prateće vokale), te, nakon jednoglasne pobede odlazi u Evropu da nas predstavlja (Serbi, di puan).

– molim i drugi put, zadržavam autorska prava i tražim procenat

Australija je dovoljno daleko da odavde deluje kao neka mitska tvorevina.

Iz koje vamo dolaze ekološke pretnje za kakav-takav život ovdašnji, i u nju se vraćaju kad ih proteramo. 

Makar i samo do izbora. Kad će lagano da se strovale nazad.

U koju odavde odlaze najviši sportski izaslanici da brane naše mesto pod suncem i da poruče Mali smo, ali jebemo kevu. 

Iz koje ih onda deportuju uz niz skandala, a poruka glasi: Mali, ali najebali.

Što sve zatim očito treba da nam služi da preguramo godinu zabavljeni. 

Dok se iza brda valja ko zna.

(U istoj Australiji se, na legendarnom suđenju, btw, protiv tenisera čulo i da bi mogao da postane ikona ili već maskota slobodnog izbora. 

Tako je zvanično sloboda izbora postala jbno loša i najgora stvar, protiv koje bi trebalo obavezno nešto učiniti.

Jer ćutala je i Amerika, the Land of the Free.

Pa što da se za nas čudim. 

"Slobodarstvo" ovdašnje davno je iz revolucionarnih pesama prešlo u mit.

Dok mitovi nam vazda najbolje idu. Još od Kosova.)

-

Kada je, pre deceniju i po, australijski reditelj Baz Lurman pravio film istog naziva - Australija - i on se stuštio u mitske vode. Divlji konji, prostranstva ludih boja, zaleđena Nikol Kidman posle prvih neveštih botoksa i zatezanja...

Ništa baš takvo nije Baz sebi dopuštao dok se bavio nasleđem evropskih kultura. Okej, ono kad je razmatrao britanske priče povodom Romea i Julije ili kad je secirao Francusku jer Moulin Rouge, bile su tu velike drame, vekovima kolektivno osvešćivane pa onesvešćivane. 

Konkretni zapleti.

Oko Australije, verovao je samo sebi i duhu predaka. A oni su izgleda imali pametnija posla od bavljenja umetnošću filmskom.

Tek, hoću da kažem,

Australija je idealno mesto za sabiranje svih naših frustova.

Daleko - za nas dovoljno daleko da deluje nepostojeće. 

Ogromno. Nama strano. Pomalo divlje. Autsajderski, taman za šutiranje. Jer:

Šta bismo mi danas bez Australije. 

Da u nju proterujemo i iz nje dočekujemo.

Da Australije nema, trebalo bi je izmisliti.

.

(Jednu stvar ovde ne smetnuti s uma, a to je, uz sve razlike, jedina stvar koja nas spaja - 

Ako je Australija zemlja bivših zarobljenika.

Srbija je - jbg - zemlja sadašnjih.)

...

PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji - o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj - čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.

I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.

Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.

Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.

 

Komentari

Vaš komentar