46
U nedelju sam skoknuo do Mirijevske pijace da pazarim nešto za blagoutrobije nejači koja se vikendom skupi na mojoj adresi. Na jednoj od onih tezgi na kojima je roba široke potrošnje, koju ovi tezgaroši odnekud dovoze, ranije se pričalo da je nabavljaju u Mađarskoj, privuče mi pažnju tunjevina, izostaviću brend, nije „rio mare“, al‘ ću reći da su u pitanju komadi, a ne ona sića ostala nakon prerade većih fileta, i to u ekstradevičanskom hladnoceđenom maslinovom ulju. Radnička ekskluziva.
Baš ta konzerva košta 170 dinara za isto toliko grama neto količine. „Cenoteka“ kaže da u „DIS-u“ ova konzerva košta 289 dinara, a u „Maksiju“ 384.99 dinara.
Da vam ne pišem o drugim proizvodima. Zaključak je isti. Sestre i braćo, drugarice i drugovi, neko nas dere i milosti nema.
Jes da su u pitanju privatni trgovački lanci koji nemaju veze sa državom, ali čisto sumnjam da država, čiji lokalni moćnici određuju čija deca mogu da idu u vrtić, u kojoj predsednik države reguliše liste čekanja u bolnicama, određuje sastav reprezentacije, daje desetine miliona evra privatnim TV stanicama, uređuje njihov program i u svakom vrbaku, mesnoj zajednici ili sportskom klubu demonstrira državnu intervencionističku svemoć, ne može da natera alave trgovačke lance da smanje malo marže.
Jer meni stvarno nije zanimljivo, a još manje smešno, to što nam je hrana skuplja nego u Nemačkoj.
U Frankfurtu na Majni tegla „nutele“ košta tri evra, a kod nas 1.000 dinara. Tri puta skuplje, rođaci.
Ako nas država pljačka na akcizama za gorivo (i još koječemu), karteli privatnih trgovačkih lanaca na maržama za hranu, plaćamo stambene kvadrate skoro kao u nekim evropskim prestonicama, auto-puteve skuplje od bilo koga u regionu, onda ili baš imamo novca ili baš možemo da trpimo.
Komisija za zaštitu konkurencije pokrenula je postupak protiv četiri trgovinska lanca „Delez“, „Merkator S“, „DIS“ i „Univereksport“, zbog sumnje da su dogovarali cene. Nisam siguran šta će od toga imati potrošači, ali su zanimljivi nalazi komisije, koja govori o razmeri pohlepe.
Pazite sad.
Marža, odnosno razlika između nabavne i prodajne cene proizvoda, kako je zaključila Komisija, 2016. iznosila je 19 odsto, a 2023. čak duplo – 38 odsto. Prihod u dinarima, prema nalazima Komisije, izgleda ovako – 2016. godine 35 milijardi, a 2023. 87,4 milijarde.
46
2
36
Prošle godine je i guvernerka NBS Jorgovanka Tabaković govorila o neopravdanom povećanju profitnih marži i maloprodajnih cena.
I onda se nađe onaj crnpurasti ministar, pogleda neopterećenog preteranim razmišljanjem, u čijem resoru se ovo sve dešava i kaže ljudima da mogu za 22 dinara da pojedu obrok od dva jajeta koji će ih držati sitim ceo dan. Nije kriv dvojajčani Toma Mona, moguće da su njemu onako suvonjavom zaista dovoljna neka dva jajeta.
Nakon svega oglasi se i premijer Miloš Vučević da kaže da nije država kriva već da građanima trgovci „skidaju kožu s leđa“. Zar država nije odgovorna za celokupan ambijent u kome životarimo?
Meni se čini da nas i država malo grebucne po leđima i to ne samo zbog akciza i goriva.
Kako to da je država, slušajući predstavnike vlasti zaslužna za sve, a odgovorna ni za šta? Ako su svi svesni ovog problema, zašto država ne zaštiti građane, a ne samo da njeni činovnici pilatovski operu ruke, požale se građanima i konstatuju da nisu krivi.
Upravo je premijer rekao da će država da sprovede kontrolu apoteka i to zbog načina na koji formiraju cene.
„Da vidimo da li to zaista toliko košta koliko plaćaju građani“, jer nije sporno da apoteke treba da zarade, ali ne „pet ili deset puta više“. I još im je rekao premijer „smanjite malo apetite“. I neka je. Al’ što onda isto to ne urade i trgovačkim kartelima.
11
15
57
Može država da razbije trgovački kartel ako hoće.
Mogu i prvi da povuku nogu pa, recimo, smanje akcize na gorivo, što bi stvorilo uslove i za smanjenje cena u marketima, možda bi mogao da se smanji PDV na hranu i još da malo pritisne vlasnike ovih trgovačkih lanaca da smanje marže i eto lepih vesti za sve nas.
Al‘ kako država da se odrekne svojih prihoda kad se onoliko zadužuje. Stadioni, EXPO, leteći automobili, kilometar autoputa ko da premošćavamo mesečeve kratere… Za sve to zajmimo pare, neko te kredite mora da vraća, a taj neko smo mi – poreski obveznici.
Ako nam trgovci deru kožu s leđa, ko što reče premijer, bojim se da je država štavi i „valja“ dalje.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare