0
Incitat je bio jedan od najuglednijih Rimljana svog doba, proglašen je prvo građaninom drevnog grada, a potom i senatorom, jer je bio miljenik tadašnjeg cara. Njemu u čast su priređivane gozbe i na njima u njegovo ime držane zdravice. Imperator je čak nameravao da ga promoviše i u konzula, a obezbedio mu je i silno bogatstvo. Sve to je, navodno, zaslužio, jer nije bilo bržeg od njega u carstvu, niko nije mogao da ga stigne kad se da u galop. Za one koji su zaboravili ovu simpatičnu priču iz istorije Rimskog carstva, Incitat je bio omiljeni konj rimskog cara Kaligule.
Pojedini istoričari misle da je uvođenje konja u senat posledica imperatorovog ludila, ali vremenom je sve više onih istoričara koji su skloniji oceni da je Kaligula tim imenovanjem nastojao poniziti senatore, kako bi što lakše rimski principat transformisao u orijentalnu despotiju.
U svakom slučaju, kad je Kaligula skončao, Rimljani su, da bi Incitata razrešili funkcije, morali da povećaju imovinski cenzus za ulazak u Senat, pa pošto je vremenom spao ispod tog praga, završio je mandat.
Srbija nije ni blizu Rimskog carstva, nemamo mi ni pravog imperatora, mada nam se to ponekad tako ne čini. Međutim, modernih Incitata nam ne fali i verujem da su toga mnogi svesni već duže vreme. Na svakom koraku su ličnosti imenovane ili izabrane na neku važnu dužnost iako je svima jasno da za to nisu sposobne ili nisu dostojne da je obavljaju. Ali ipak pojedina imenovanja, čak i kada su u pitanju reizbori, izgledaju kao „guranje prsta u oko“ onome što je ostalo od pristojne Srbije.
Najmanje jednom nedeljno osvane neki novi dokaz o umešanosti generalnog sekretara Vlade Srbije Novaka Nedića u neke sumnjive radnje. Predvođenje huliganskih grupa, više puta potvrđena povezanost sa kriminalnim grupama, pretnje bivšim policijskim funkcionerima, koji nisu besprekorno odani, umešanost u mnogobrojne korupcionaške afere. Svašta se našlo u biografiji mlađanog Nedića, da bi neki domaći Mario Puzo sigurno imao materijala za srpskog „Kuma“ ili barem „Gangstersku hroniku“. Međutim, Vladi Srbije to nije bila prepreka da svog generalnog sekretara predloži ponovo za člana Saveta Pravnog fakulteta.
Da li je time, kao Kaligula nekad senatorima, Vlada htela nešto da poruči svima onima koji u Srbiji još veruju u pravo i pravnu državu ili je samo želela da osnaži nestašnog Nedića pred pravosudne bitke koje mu se smeše u budućnosti?
Ne prođe vikend da domaću javnost sa ružičaste televizije ili pak one što se naziva srećnom, ne zapljusne govor mržnje Dragoslava Bokana, nekadašnjeg komandanta paravojne organizacije i dokazanog šoviniste. Dovoljno je da niste srpske nacionalnosti ili da ne veličate dovoljno naprednjačku vlast, pa da vas Bokan proglasi izdajnikom, ubačenim elementom opasnim po državu i otvori medijski lov na vašu glavu. Nije jasno da li je baš bogatstvo vokabulara kojim ovaj osvedočeni šovinista raspiruje netrpeljivost u društvu i poziva na verbalno nasilje, bilo preporuka da gospodin Bokan završi u Savetu Filološkog fakulteta.
Pored pitoresknih ličnosti Nedića i Bokana, informacija da su u Savet Fakulteta političkih nauka imenovane nekadašnje perjanice Miloševićevog režima Ljubiša Ristić i Uroš Šuvaković, a u isto telo reizabrane naprednjačke vedete Maja Gojković i Jadranka Joksimović, deluje dosta suvoparna i dosadna. Mada, ne znači da je manje opasna.
Zasada su reagovali jedino studenti Filološkog fakulteta peticijom protiv izbora Dragoslava Bokana, jer u njemu ne vide „posvećenog i dostojnog pojedinca koji iskustvom i znanjem odražava širinu nauka koje se izučavaju na fakultetu, a koje se odnose na jezik, književnost i kulturu“.
Univerzitet većinom ćuti. Javi se poneki profesor, odranije poznat kao borac protiv vetrenjača. Možda akademska zajednica zna nešto što mi ne znamo i vidi neki viši cilj ili korist u svemu ovome ili samo, kao i mnogi građani Srbije, oportunistički čeka da se neko drugi izbori za njeno dostojanstvo.
U svakom slučaju, nadam se, da bar, u potaji, planiraju kako će kada se Srbija jednom reši svojih Kaligula, oni iz svojih redova udaljiti silne Incitate.