Dete je opet ubilo dete, a sistem, kako tvrde nadležni, opet nije zakazao. A i kako bi zakazao kad se to nije desilo ni onog kobnog 3. maja, kada je došlo do masovnog ubistva u beogradskoj osnovnoj školi, ni dan kasnije tokom masakra u selima Dubona i Malo Orašje.
Trinaestogodišnji dečak je prošle nedelje u Niškoj Banji ubio hladnim oružjem svog vršnjaka, navodno najboljeg druga iz razreda. Pošto su se posvađali, porezao ga je nožem po vratu i dečak je iskrvario. Mediji su nekoliko dana pisali o ovoj tragediji, ali sahranom nestradalog deteta kao da je nestalo interesovanje javnosti za ovaj slučaj.
Ne čudi što je takav slučaj pao u zaborav kada nam se nasilje bilo među decom ili odraslima dešava svakog dana. Možda nije uvek fizičko, ali to ne menja mnogo stanje, jer i verbalno nasilje često trasira put do obračuna pesnicama, noževima ili pištoljima.
Možda su pucnji iz beogradske škole „Vladislav Ribnikar“ i sela Dubona i Malo Orašje zaledili krv u žilama mnogima od nas, možda je Srbija tih dana stala, ali očigledno to nije bilo dovoljno da bi iz toga nešto naučila. Ni svi oni ljudi koji su prvih dana izašli na ulicu u mirne šetnje protiv nasilja nisu bili dovoljni, ili nisu bili dovoljno uporni da se nešto promeni. Uglavnom, ništa se nije pomerilo od tog kobnog početka maja.
Svakog dana čujemo za slučajeve vršnjačkog nasilja, sukobe među komšijama, prijateljima, čak i među potpunim neznancima zbog banalnosti, kao što je mesto za parking. Sevaju noževi u školskom dvorištu, u prodavnici, na ulici, a povlače se i pištolji.
Možda su nas majske tragedije dotakle ljudski, ali nisu bile dovoljne da u većini nas probude hrabre i posvećene ljude spremne da nešto suštinski promene. Možda problem leži u tome što svi mi, ili bar većina nas, nismo bili načisto šta moramo da promenimo.
I ne, nije sistem zakazao, kako volimo da kažemo. Sistem radi punom parom, ali je u pitanju nakaradni i duboko poremećeni sistem.
To je sistem koji je relativizovao majske tragedije do te mere da ih izvlači kao vest da bi pokrio svoje drugo nepočinstvo. Mesecima ne znamo ništa o istrazi koja se vodi o masakru u „Ribnikaru“, da bi optužnica bila objavljena baš na dan kada u javnost izlaze dokazi da je žandarm jedan od vođa kriminalne grupe. Tako radi sistem u kome pojedinci iz policije zauzimaju čelna mesta u mafijaškoj strukturi.
I ne zaustavlja se naš nakaradni sistem na tome. Baciće nam kosku u vidu optužnice za „Ribnikar“, ali će se potruditi da suđenje roditeljima maloletnog ubice bude zatvoreno za javnost, da se nikada ne bi do kraja saznalo čija su činjenja, a još više nečinjenja, dovela do nezapamćenog masakra.
Goniće kontroverznog biznismena, bliskog vlasti, jer je mimo svih pravila i zakona, trguje oružjem, organizuje paramilitarne grupe i vodi ljude u vatrene okršaje, ali u postupku koji izgleda kao da je posredi manji saobraćajni prekršaj.
Čuvaće u nepreglednim budžacima Ministarstva unutrašnjih poslova od pogleda i suda javnosti pripadnika jedne od elitnih policijskih jedinica, za koga postoje nepobitni dokazi da je bio vođa kriminalne grupe.
To, sigurno, nije sistem koji je zatajio. To je vrlo dobro razrađen mehanizam koji jako dobro prikriva tragove korupcionaško-kriminalnih afera ljudi bliskih vlasti i koji savršeno štiti one koji su mu važni bez obzira na to koliko su unesrećili državu ili građane Srbije.
Savršeno radi taj sistem i to punom parom, ali samo za one odabrane. Zato ne nasedajte na priče o tome da je sistem zakazao, jer to kod nekoga može da ostavi čak i malu nadu da bi neki sledeći put mogao da odradi svoj posao, onako kako se to u nekim normalnim državama podrazumeva.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar