"Ćutite dok vas pljačkamo, inače..."

No, dok nam se kum Nikola ne obrati moramo se oslanjati na slike stvarnosti.

Malo dole ispod Niša, bliže granici sa Bugarskom, moj prijatelj je kupio fabriku u stečaju. Izmirio dugove, hteo da pokrene proizvodnju, ali neće da mu priključe struju. Zapeo neki „poštenjačina“ iz distribucije da ga ucenjuje, traži kesu sa 30 hiljada evra. Dve godine je to trajalo, na kraju su se našli na pola i mašine su proradile.

Tako u praksi izgleda ono kad na vestima čujemo da je Srbija na 104. mestu u svetu prema stepenu korumpiranosti jedne države. Među najgorima smo u Evropi, lošije plasirani od Kolumbije, Kube, Ruande... daleko iza tzv Kosova. Korupcija je postala naš nacionalni brend.

Dobro, možda vas ne interesuju fabrike, a stanovi? Za svaku građevinsku dozvolu u Beogradu, a verujem i drugim većim gradovima, plaća se „narukvica“ po kvadratu. Ranije je to bilo oko 200 evra, sada su tarife poskočile, inflacija čini svoje. I sve to ulazi u cenu stana i visinu kredita koji će neki srećnik otplaćivati.

Tako je sve do najnižeg nivo, do dozvole za piljaru, za pekaru, vulkanizersku radnju... I to reketiranje se uzida u cenu koju na kraju plaća sirotinja. Zato i jesmo među najsiromašnijima.

Plaćamo testenine skuplje nego Italijani, sapun i deterdžent više nego Nemci...  Za našu platu može manje da se kupi nego pre 30, 40 godina tvrdi profesor Dejan Šoškić.

A što mi takav pljačkaški sistem ne menjamo?

Na to pitanje odgovor se verovatno krije u jednoj drugoj tabeli gde se naša zemlja nalazi na „slavnom“ 114. mestu. To je lista građanskih sloboda i političkih prava. Imamo toliko slobode taman kao i Avganistanci ili naša braća u Venecueli. U lepo društvo nas je uvalio naprednjački gang. Što se kaže ogrezlio smo u slobodama.

Ako ste zaboravili, u Avganistanu žene ne smeju da izlaze u parkove, ne mogu da rade u državnim službama, a devojčice se školuju samo do šestog razreda.

Venecuela nam je po pristupu malo bliža. Tamo se svaki čas otkriva neka nova zavera, hapse se ljudi „zbog destabilizacije zemlje“. Očigledno da i oni imaju svoje pinkove, informere, vuline. Inače, kako bi drugačije prepoznali sve te neprijatelje.

Tamo gde buja korupcija i gde se guše slobode logično je da su i plate male. A da se puno radi. Naša radna nedelja traje 42,1 sati, taman toliko da imamo vremena da prespavamo kod kuće. Kako  poslodavac ne bi morao da snosi troškove prenoćišta.

I kad narod hoće nešto da promeni udbaši ga sačekaju na ulici. Ako pokuša na izborima - pokradu mu glasove. Ne samo u Beogradu. Evo, u pomenutom Nišu, gde će uskoro izbori, izmislili su kuće i stanove sa brojem „nula“. U tri ulice na „nuli“ su prijavljeni fantomski birači. Nula je omiljemna naprednjačka reč, Sve se iskazuje njome, od karaktera do znanja. I provizije, naravno.

Kad bi neko uzeo da napravi fotorobot Srbije prema napred pomenutim ocenama to bi bila nekakva preplašena i opljačkana lutka. Sa povezom preko usta i očiju i ponekom modricom. Sa gospodarom koji je voda okolo i koji je „voli najviše na svetu“.

Sad zamislite da takvu lutku ostavite na garderobi kakvog hotela ili u zgradi nekog parlamenta. Da li bi je iko uzeo, da li bi iko hteo da joj pravi društvo? Mnogi bi okretali glavu od slučaja, dok bi drugi sakupljali pomoć za žrtvu.

Onda huligan koji je zarobio nesrećnicu, koji joj je zabranio da govori, koji je kinji i potkrada, počne da se prenemaže kako neko hoće da mu je otme.  Da je izložen strašnim napadima zato što je „štiti“ . I da svima smeta njen neviđen uspeh.

Šta bi ste mislili o takvom liku? Da se nosi 104 + 114 puta - tamo odakle je došao.