Pre neki dan nisam umeo da objasnim malinarima kako kilogram njihovog voća vredi litar dizela, a prošle godine su mogla da se kupe tri. Nije prošla priča o ponudi i tražnji, berzanskim robama, ali smo se složili da nas ovde neko pravi budalama.
Srbija je godinama zemlja sa najskupljim gorivom u okruženju i sva je prilika da će tako i ostati, jer država mora nekako da povrati ovih 100 miliona evra što će pokloniti deci mlađoj od 16 godina. I udri po vozačima, kao da oni imaju novca.
Neće, recimo, da ucvelji pušače, iz nekog razloga, iako su brojnija grupa. Nema veze što bez dizela ništa ne može da funkcioniše, a bez duvana može. Cigarete su birački osetljiva tema. Zato su i dalje višestruko jeftinije nego u Evropi, dok smo sa dizelom prešišali mnoge.
Kolega Miloš Obradović, iz „Danasa“, izračunao je da evrodizel u Srbiji (211 dinara) košta 31 dinar više nego u Rumuniji, a da je za 38 dinara skuplji nego u BiH. Što bi rekli ovi sa reklama, i to nije sve – srpski litar je jači za 41 dinar od onoga u Bugarskoj i rekordnih 58 dinara od dizela u Makedoniji.
Ako bismo kroz cenu goriva ocenjivali vlast, Makedonija ima najjeftinju vladu (ne najgoru, za to ima jači kandidat), pa onda Bugari, pa ovi u BiH. Potom dođu Rumuni, pa mi. Što bi rekli Crnogorci, „a viđi nas“, šampioni.
Kad uporedimo ove cene sa prosečnom platom, situacija je još poraznija za stanovnike zemlje parizera. Srpski vozač sa prosečnom platom od 83.781 dinar može da kupi jedva 397 litara pomenutog goriva. Rumun za prosek zarade (oko 950 evra) može da tankuje 590 litara. Prosečni Makedonac, koji zarađuje 590 evra, ako sve pretoči u rezervoar dobije 453 litra. I, čija plata najmanje vredi?
U srpskoj vladi kao da sede „Englezi“. Ne „vide“ radikali da cena goriva utiče na sve živo, da gura inflaciju i da nam obezvređuje primanja. Nije nikakav cinizam ako kažemo da je gorivo u Srbiji najskuplje baš zato što država određuje cene i uzima od svakog litra 100 dinara. Njima je i to malo.
Vlast je navalila na dranje naroda, jer je kod nas sve naopako postavljeno i građani su jedini sigurne platiše. Da je gorivo i jeftinije, mi bismo opet bili siromasi, zato što sistem ne funkcioniše, mi ne stvaramo novu vrednost, naš bruto proizvod je skroman i ne trpi rast standarda.
Napred pomenuti Rumuni su 1992. imali bruto nacionalni dohadak od 25 milijardi dolara i bili su sirotinja kao i mi. Prošle godine su premašili 300 milijardi i sasvim je logično što su u zaradama ispred nas. I tek će biti. Letos sam bio na Đerdapu, išao sam i preko, tamo se gradi i radi na sve strane. Ako se vozite Dunavom, vidite da na rumunskoj strani više nema praznog mesta na obali – sve vile i hoteli, a na našoj skromno – sad smo mi nekadašnja Rumunija.
Mi smo sirotinja i zato što nas vlast drži dalje od EU i Zapada. Ono što nam dovedu, bolje da nije i dolazilo. Banke, na primer.
Banke su nedodirljive, svake godine izvuku više od pola milijarde evra profita iz Srbije. Država ih nijednim propisom nije obavezala da deo tog novca reinvestiraju u srpsku privredu, da podstiču proizvodnju. Naprotiv, očistilim su im teren i pustili da nam uzmu i crno ispod nokta.
Ili trgovinski lanci, ni oni nemaju nikakvu obavezu, domaće robe nema na njihovim rafovima, nema ni onoliko kolika je zakonska obaveza. O ulaganju u proizvodnju, o izvozu srpskih proizvoda, da i ne govorimo. Našli pa zašli, doniraju gde treba i deru koga stignu.
Ono para što bacamo na dovođenje investitora vratiće se malo sutra. Niko od njih nema obavezu da stvara mrežu dobavljača, da povećava procenat domaćeg učešća u finalnom proizvodu. Sve je naopako nasađeno i možeš salamu deliti džabe svakog dana, mi ćemo opet biti sirotinja.
Uz naopak sistem ide dodatna krvopija zvana korupcija. Plus mafija na vlasti i eto slike današnje Srbije, zamlje sa najsiromašnijim stanovništvom u Evropi. Priča o cenama dizel-goriva samo je očigledan primer naše nesreće. Mrtve pokopavamo, žive ukopavamo.