"Bilo je situacija kad sam ostajao bez dinara u džepu, i tada mi se uvek našao prvo Bjela i uvek Bjela. Kad god mi zatreba nešto, on mi pozajmi, pa posle prebijemo preko nekog posla. Poslednjih 20 godina nije bilo serije i filma koji je on radio, a da me nije pozvao bar nešto da igram", priča u trećem delu svoje životne ispovesti za Nova.rs glumac Srđan Žika Todorović.
PROČITAJTE JOŠ
Novo vreme donelo je i nove izazove, ali i borbe i pitanja. Novi trendovi za Žiku doneli su nova prilagođavanja, zbog kojih je često bio osuđivan. Da li je OK za glumca njegovog kalibra da bude deo šou programa koji plasira novokomponovanu muziku i „neke nove vrednosti“? To je ono zbog čega su Žikin lik i delo poslednjih godina neki dovodili u pitanje.
U drugom delu svoje životne ispovesti za Nova.rs glumac Žika Todorović govorio je o upoznavanju sa suprugom Anom, o odnosu s majkom, ali i o tragediji koja ga je obeležila za ceo život – gubitku deteta…
Razgovarale i priredile: Marija Dejanović i Jovana Veljković
Nakon tvog učešća u takmičenju „Ja imam talenat“, pojavili su se komentari tipa „vidi ga na šta je spao“, jer si sedeo u žiriju sa Anom Nikolić, Rastom…
– To što sam se pojavio na TV „Pink“ ništa ne znači, jer ja volim da eksperimentišem. Voleo bih da probam sve, da budem voditelj, u žiriju… Znam da se pogrešno shvatilo i da su me mnogi ispljuvali zbog toga šta ću ja tamo i pored tih ljudi. Ali, to su normalni ljudi. Rasta i ja smo, muzički gledano, dva različita sveta. On se bavi hip-hopom. Ja znam vrlo malo o tome, ali dovoljno da budem u žiriju. Druženje s njim me je naučilo mnogim stvarima o tom žanru muzike. Kad sam bio klinac, mi pankeri smo uvek bili pljuvani od starijih muzičara da ne znamo da sviramo i da je pank sranje. U neku ruku je to tačno, jer smo bili lošiji svirači od stare garde. Ali stalno se nešto menja. Evo, dolazi nova kompjuterska generacija. Oni ne moraju da znaju da sviraju, sve se radi na kompjuteru. Ko danas može da bude pevač, može svako. Postoji autotjun koji ti rešava sitne falšiće, pa čak i krupne.
Kakav si utisak stekao o Rasti privatno?
– On je gotivan lik sa kojim sam se upoznao na tom snimanju. Muzički je obrazovan, za razliku od mnogih repera, i ume da peva, svira klavir, ima muzičku školu. A to što on koristi autotjun je više njegova odluka da bude takav zvuk.
Kako je uopšte došlo do toga da se nađeš u tom žiriju?
– Što se tiče mog aganžmana u „Ja imam talenat“, nisam ni znao ko će biti u žiriju. Bilo mi je interesantno da gledam ljude različitih talenata, jer sam od tipova koji vole sve da probaju. Kad bih imao više ambicija, kojih nemam, voleo bih da režiram. Zašto se ne oprobati u žiriranju. Povuklo me je da vidim kakvi sve talenti postoje.
I šta si shvatio?
– Provalio sam da je jako interesantan posao i lak. Sediš u fotelji i trudiš se da ne uvrediš čoveka previše, ali da mu realno kažeš u čemu greši.
Ranije si dobijao glavne uloge. Zbog čega poslednjih godina dobijaš sporedne?
– Na filmu jako ima veze kako izgledaš. Sada sam u fazi gde ne mogu da igram ni klinca, a ni matorca. Za mene nema pravih uloga. Pre neki dan sam dobio ulogu da igram DB-ovca, i bez razmišljanja sam odbio. Prosto sebe ne mogu da zamislim kako bih to odigrao. Onda navala krimi filmova… Posle „Crne mačke, beli mačor“, svi su počeli da me zovu za neke krimose, a sebe ne vidim u tome. Svaki put se mučim da se ne ponavljam, da izmislim nešto novo, a sve fore sam iskoristio. Ne znam šta više.
Koliko je uopšte teško živeti od glume?
– Ajde da zaboravimo na ovo vreme. U neko normalno vreme od glume može lepo da se živi. Govorim iz svoje perspektive. Poznat sam, zovu me ljudi, ne moram da idem na kastinge, ali ne znam kako je mladim glumcima. U moje vreme je postojala jedna akademija i tačno se znalo svake godine koliko je novih glumaca izašlo. Naročito se pazilo ako je izašao sin nekog poznatog glumca, onda se to pročuje. Na primer, kao primljen je na prvu godinu sin Miše Janketića, i onda se za to znalo. Moram da priznam da mi je malo dosadila gluma na isti način kao i muzika nekada. Nekako sam se udaljio od cele ekipe, jer mi je dosadno s njima da blejim. Prođu godine, ista ekipa, ista priča o pozorištu, Šekspiru, ko šta radi… Trenutno se najbolje osećam među mlađim ljudima koji nemaju nikakve veze s tim.
Verovatno si, kao i mnogi, imao situacije kada si ostajao bez dinara u džepu. Ko ti se tu našao među prijateljima od glumaca?
– Prvo Bjela i uvek Bjela. Kad god mi zatreba nešto, on mi pozajmi, pa posle prebijemo preko nekog posla. Poslednjih 20 godina nije bilo serije i filma koji je on radio, a da me nije pozvao bar nešto da igram. Evo, sad u filmu o Tomi Zdravkoviću igram mog Boru, što je meni fascinantno. To se dešava jednom u 100 godina. Mora da se poklopi da su sin i otac poznati glumci. A na sve to da dobiješ tu mogućnost da odigraš svog oca. Mislim da niko nije imao takvu čast. Da je Bora živ, verovatno bi bio počastvovan i srećan.
Koliko to na tebe emotivno utiče?
– Uff… Jako. Zato i čekam tekst koji još uvek nije napisan. Kako se bliži taj snimajući dan, sve više imam tremu. Bio bih uvređen da neko drugi to igra.
Kako ti se čini situacija u zemlji?
– Što se politike tiče, potpuno sam apolitičan. Ja pratim politiku toliko koliko mora da se prati. Znam ko nam je predsednik, premijer, ponekog ministra, i to je to. Nikad u životu nisam izašao na izbore. Uopšte me ne zanima politika. Pročitam ujutru u novinama, gledam estradu i te šarene strane.
Zašto nikada nisi izašao na izbore?
– Zato što me to ne zanima. U doba kada sam rastao vladao je Savez komunista. Pogotovo nakon Titove smrti su se menjali predsednici i premijeri. Moram da se pohvalim da je u jednom periodu Cvijetin Mijatović, moj teča, bio predsednik Jugoslavije. On je treći muž Mire Stupice.
Zar nemaš potrebu da daš svoj glas kao građanin ove zemlje?
– Nemam nikakav osećaj, niti imam želju. Mene zanima umetnost.
I umetnost, koja je trenutno u ozbiljnom problemu, zavisi od toga…
– Mislim da je jedan moj glas nebitan i ništa ne bi promenio. Mnogi misle tako, samo lažu.
Kako može da te ne zanima kad živiš od toga?
– Pa živim. Kapiram šta mi je suđeno – to mi je suđeno. Ne mogu da shvatim glumce koji se priklanjaju nekim strankama ili koji osnivaju stranke. Nekako sam ušao u fazu da me baš briga za sve, kao da se jedan period mog života završio, i sad od mene zavisi da li ću krenuti da nešto preuzmem sam u svoje ruke ili ću i dalje čekati kao i do sad, jer sam imao sreće da uvek nešto radim zahvaljujući drugim ljudima što me pozovu. Recimo, ja ne idem na kastinge. Čekam da me pozove neki reditelj koji me želi za tu ulogu. Kad god sam otišao na kasting, nikad nisam dobio ulogu. Nikad!
Da li je tačno da su ti u jednom periodu ljudi iz SNS stranke nudili da ih javno podržavaš u zamenu za novac i druga obećanja?
– Gde ste to čuli?
Da li je tačno i da si ih odbio s opravdanjem da ti je novac preko potreban, ali da ipak ne možes preko nekih svojih principa?
– Odakle vama te informacije? Da podržim Vučića i kažem da je do jaja u intervjuima? Ne želim da se priklanjam nijednoj stranci. Malopre sam rekao da ne podržavam politiku ni za pare. To je moj kratak odgovor.
Nakon tačno šest sati provedenih u razgovoru sa ovakvim čovekom, nešto se u vama promeni. U nama definitivno jeste. Bilo je tu smeha, pa i suza, bilo je radosti i tuge, i svega onog što zapravo čini život. Mi smo taj život tog dana živeli sa njim.
Ekipa Nova.rs ovim putem zahvaljuje se Žiki Todoroviću na ukazanom poverenju i jednom nezaboravnom popodnevu.
***ZABRANJENO JE PREUZIMANJE DELOVA OVOG TEKSTA I INTERVJUA BEZ DOZVOLE AUTORA.
Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare