Radio-voditeljka i novinarka Gorica Nešović je preminula u 59. godini, a iza sebe je ostavila brojne emisije i kolumne.
Ona je u emisijama govorila o mnogim temama, ali retko o sebi.
Ipak, pre devet godina otkrila je pojedine detalje o svom detinjstvu, porodici, školovanju, karijeri, ali i o tome kako je upoznala svog kolegu Dragana Ilića, sa kojim je vodila jutarnji program.
PROČITAJTE JOŠ:
Gorica je pamtila detinjstvo po igranju.
„Detinjstvo pamtim po igranju napolju, tj. najčešće pitanje bilo je ‘Jel mogu napolje?’ To je značilo pre i posle svega igra lastišem, šuge, žmurke, teškolice, kauboja i Indijanaca… Kada sam imala sedam godina, pala sam sa mosta visokog deset metara. Bili smo kod bake i dede u Prokuplju, išli u goste, prelazili most i desilo se. Potpuno neobjašnjivo. Držala sam mlađu sestru za ruku, okrenula se da mahnem tetki, okliznula se i kroz vrljavu rupu najpre upala, a onda i propala. Imam ogroman ožiljak na nozi i „to je sve“. Ništa polomila… Bog čuva decu i kad su dobra, a ne samo kad su nemirna“, ispričala je Gorica svojevremeno u intervjuu za „Blic“, a ostatak prenosimo u celosti.
Koliko su roditelji bili strogi prema vama?
„Moji roditelji, Rade i Nada, su bili klasično strogi za to doba. To znači – kao i ostali. Kad dobiješ zadatak, treba da ga ispuniš. Znalo se kako se sedi, kad se ćuti, kad se priča, kako se ponašamo kad idemo u goste, kako se oblači za školu… Klasične zabrane bez objašnjenja zašto nešto mora ili ne mora. Odrasla sam u kući u Rakovici, sa velikim dvorištem i baštom u kojoj je tata stalno nešto sadio. Očigledno je to preneo i na mene.“
Da li su vas brat i sestra, koji su blizanci, slušali kao stariju sestru?
„Moj brat i moja sestra, Slaviša i Slavka, mlađi su od mene četiri godine i bila sam najsrećnija i najponosnija kad su se rodili. Svi ostali su imali ili brata ili sestru, a ja duplo- i jedno i drugo. Slušali su me kad im je odgovaralo…“
Čega se najviše sećate iz osnovne škole?
„Mnogo sam bila srećna kad sam pošla u školu. U to vreme deca koja su rođena do marta (tako je i danas) mogla su da krenu godinu dana ranije. Pošto sam ja rođena u maju, molila sam mamu i tatu da me upišu ranije, jer sam imala dve drugarice Ljilju i Vesnu, koje su svakako te godine polazile. Pošto je važio zakon starijeg, uvek, kada smo se igrale, ja kao najmlađa sam dobijala periferne uloge. Da ja nisam pošla kada i one, to bi značilo moju definitivnu „propast“. Moja majka je pri onim testiranjima koja su bila u aprilu, dobija prekore da „maltretira dete“. Još nisam napunila ni šest godina. Ali, sve se lepo završilo. Kod pedagoga, usta nisam zatvarala i kad je rekao da ipak misli da ću moći… Skakala sam od sreće.“
Šta vam je tokom srednje škole bila najveća preokupacija i o kom zanimanju ste maštali?
„Htela sam da budem učiteljica. To je najromantičnije zanimanje. Ali, upisala sam 8. gimnaziju, prevodilački smer. U moje vreme se dosta čitalo, nije bilo ni kompjutera, ni bilo kojih drugih tehnologija. Radio, TV i knjiga.“
Kako su tekli studenski dani?
„Promenila sam nekoliko fakulteta. Najpre sam studirala spoljnu trgovinu, ostalo još malo, pa sam odustala. Posle gimnazije sam počela da radim u Omladinskoj emisiji na Studiju B “Ritam srca”. Iako o novinarstvu nisam razmišljala, nekako se desilo. Toliko sam se zaljubila u radio, da je sve drugo bilo manje inspirativno. Onda sam upisala pedagogiju, ali pošto je bio samo test znanja bez najavljenih tzv.psiho testova… Demonstrativno sam podigla dokumenta. To je bilo doba kad smo svi mislili da možemo i moramo da menjamo svet „možda među upisanima ima psihopata, latentnih ubica…a to niko ne proverava, već samo traže definicije…“ Onda sam upisala poljski jezik i književnost.Bilo je divno, nas petoro, profesori fenomenalni… U svom tom traženju sebe, radila sam sve više. Dobijala sam i klasične smene u Studiju B. Bilo je perioda kada sam u sedam radnih dana imala osam smena na radiju. Takav tempo je morao nešto da žrtvuje, a ja Radio nisam ni po koju cenu htela da žrtvujem. Ali, gotovo svi u mojoj, toj radijskoj generaciji, su prošli kao ja. Svi smo studirali, menjali fakultete ne bi li mogli da uskladimo obe stvari…nemoguće.“
Kako je došlo do toga da počnete da radite na STB?
„Na Studiju B sam počela 1982. U “Ritmu srca” smo učili osnovne novinarske forme, dobijali zadatke ali ih i sami smišljali. Prvi urednik bio nam je Vladislav Bajac, muzički je bio Petar Janjatović…Bilo je fino društvo. Onda su nas urednici Studija B angažovali i za „pravi radio“. Trema me je razbijala u početku, ali što je sigurnost rasla, to se trema pretvara u prijatne žmarce.Svi su nas učili i mi smo učili od svih. Spontanost i neposrednost od Dragana Jelića, provokaciju od Marka Jankovića, perfekcionizam od Slobe Konjovića, muziku od Fakija i Vučka, da je važnije šta pričaš nego kako pričaš od Đoke Vještice, da nije teško rano ustajati od čika Duška Radovića. Dobri duh i večita mladost Velje Pavlovića, pomogla nam je da se ne osećamo kao „klinci“ koji nemaju pravo na reč.“
Koliko godina ste proveli na STB i zbog čega ste ga napustili?
„Na Studiju B sam bila do 1989. godine, a onda smo mi iz “Ritma srca” i ekipa iz Indexa 202 napravili B92. Tako smo svi prirodno prešli. ’92. sam otišla iz zemlje, bila 3,5 godine na Kipru, a onda se ’95. ponovo našla u Studiju. B. Osnivanje nove gradske radio stanice bio je izazov, zato sam presla na City radio i tamo bila 3 godine, a onda se opet vratila na B92.“
Kako je došlo do jutarnjeg programa „Dizanje“?
„Kad sam se vratila na B92, radila sam vikendom Jutarnji program. Moj sin je bio mali i bilo je zgodno što je sve moglo da se uskladi.“
Koliko godina ste vodili Jutaranji program i kako ste se uklopili sa Draganom Ilićem?
„Dragana sam upoznala kada sam se vratila u B92. Trebalo je da se nađu dva voditelja koja će svakog jutra da rade. Nije bilo nekog raspoloženja za rano buđenje, ali mi koji smo imali malu decu, znamo da to nije najstrašnija stvar, tj. da je jutro najlepše doba dana. Dragan i ja smo se prepoznali po energiji, po sličnim modelima vaspitanja kojih se sa radošću sećamo, kao i svih „gluposti“ iz prošlosti koje nekako više u našim glavama.Sami smo sebe predložili i u prvom razmatranju te ideje smo odbijeni kao „matori“. Međutim, naš koncept je ipak pobedio i evo, deset godina kako radimo punom parom.“
U međuvremenu ste vodili i TV emisiju „Priči nikad kraja“. Kakav je osećaj kada ste u isto vreme kuvali, pričali sa sagovornicima i bili zanimljivi gledaocima?
„Nije to bilo onako kako sam ja zamišljala. Radio i TV imaju potpuno različiti način funkcionisanja. Glomazna ekipa, čekanje, nerviranje…Moja želja je bila da to bude više dokumentaristička a ne studijska forma, da bude brzo, da me niko ne oblači u nešto što ja nikada ne bih obukla. Htela sam da budem ja, pa šta bude, a ne da ličim na neku drugu…Ali, biće nekom drugom prilikom.“
Koja je bila „inicijalna kapisla“ da date otkaz na B92 i pređete na Radio Beograd?
„U 92-jci sam provela najlepše dane svoje rane i kasne mladosti, kao i dobar deo zrelog doba. To je kao kad živite u stanu, lepo ga sređujete, renovirate po više puta, prekrajate sobe i zidove i shvatite da je vreme za novi stan, pa sve ponovo. To je ekstra adrenalin koji pokreće ceo organizam. Mi smo napravili svoju malu produkciju i odlučili da probamo.“
Okrenuli ste se i pisanju. Da li vam je to „izduvni ventil“?
„Više puta sam rekla, da mi koji radimo u elektronskim medijima, često ostajemo sami sebi nedorečeni. Sve je brzo, kratko, jasno…Brate, i ja da mogu od Kulina bana nešto da pričam, a da me niko ne prekida. Više je to izduvni ventil. Ali ja nisam pravi pisac, ja samo pišem. Svako treba da zna gde mu je mesto.“
Imate sina Marka. Jednom ste izjavili da je biti mama najlepša stvar na svetu…
„Moj sin Marko ima već 18 godina. Ovako sam ga zamišljala kad je bio mali, da će baš ovako i da izgleda i da razmišlja. Ne pričamo nikada o onome šta ja radim i kako mi je… Nikada mu nisam rekla da me sluša ili gleda. Ali ono što je od mene naučio je da je najvažnije da radiš ono što voliš.“
Da li je istinita tvrdnja “da nije strašno ako u životu padneš, strašno je ako ne ustaneš”? Kada vam je u životu bilo loše, ali ste to prevazišli i izašli iz cele priče kao pobednik?
„Svima nama u životu bude i dobro i loše. Skloni smo da kukamo kada nam je loše, da se preispitujemo danima i mesecima, da kritikujemo i sebe i druge…a u stvari gubimo dragoceno vreme, jer kad naiđe problem, treba ga definisati i locirati i pod hitno tražiti rešenja. Pobeda je jedino konkretna u takmičenjima sa propozicijama. U životu toga nema. Ja se ne takmičim ni sa kim. Možda ponekad sa samom sobom, ali ni tu nema pobednika. Ali volim „male pobede“ – kad samo što uđem u kuću a ono počne kiša, pa se čudim kako sam imala sreće, kad se spremam na poziv iz banke zbog kredita, a ono legne plata, kad sve procveta u proleće a ne uhvati me ona najgora alergija već me samo ovlaš okrzne, kad u vansezoni nađem super aranžman za 30 evra po osobi za 10 dana, a niko ne veruje, već pitaju „pa kako?“ Svaki dan neka mala pobeda je razlog za dobar osećaj. Trudim se da to negujem.“
BONUS VIDEO: Jutro više nikada neće biti isto: Preminula novinarka Gorica Nešović
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare