Ko je bio glumac Zoran Đorđević koji je juče preminuo? Odrastao u siromaštvu, imao karijeru dugu 50 godina, ostaće upamćen kao boem Skadarlije

Pre skoro 20 godina u intervjuu za domaće medije, Zoran Đorđević je naveo da živi na neparnoj strani Zetske ulice, koja seče Skadarsku, kao i da tu stanuju „dase na glasu“. U dvorištu kuće, gde u jednom od stanova živi, bila je dvorišna zgrada u kojoj je pre Drugog svetskog rata, kao podstanara njegovog dede Đorđa Đorđevića Umčarca, živeo tada poznati glumac Ilija Stanojević sa svojom nevenčanom izabranicom Maricom. Deda mu je, pričo je, bio rentijer. Sagradio je 1921. na tom mestu kuću sa dva stana i dva lokala. „Podigao je još nekoliko kuća u okolini i na drugim mestima u Beogradu što mu je posle Drugog svetskog rata, naravno, oduzeto. A deda je voleo glumce, verovatno glumice još više. Činio im cenu, čekao za kirije.“

"Glumačka berza"

Dvadesetih godina prošlog veka Skadrlija nije bila ‘in’ mesto. Daleko od toga. Bio je to kraj sa skromnim kućama, manje ili više siromašnih ljudi, i kafanicama u kojima se moglo pojesti i popiti po prihvatljivim cenama: "A glumci ko glumci, od vajkada sa problematičnom dubinom džepa, a jakim afinitetom ka kafani. Neke od tih kafanica, naravno u novom ruhu, postoje i danas: 'Ima dana', 'Zlatni bokal', 'Dva bela goluba' i još neke. 'Tri šešira' su bila pravo stecište tadašnjih umetnika, glumaca naročito, koji su odatle išli u Narodno pozorište na probu i s probe se vraćali tu. Dobrica Milutinović, Čiča Ilija, Pera Dobrinović, Zorka Todosićka. Bila je tu i svojevrsna glumačka berza, svraćali putujući glumci, dobijale se i gubile uloge, planirale buduće predstave... Pričao mi deda da je gazda mnogo voleo glumce pa još kad dođu Žanka Stokić, Ljubinka Bobić, Coca Đorđević... malo, malo pa kuća časti", nastavio je tada glumac.

Komšija mu je bio Đura Jakšić:

„Ali, to nije Đurina kuća, to je kuća njegovog gazde. Nekome je iz ko zna kojih razloga odgovaralo da prerežira stvari. Đura je živeo i umro iza, u trošnom dvorišnom sobičku. Danas je na tom mestu hotel. Đuru se vlasti osudile zbog određenih stihova, on zbog lošeg zdravlja nije otišao u zatvor, a neko od tada u njegovoj poeziji ismejanih autoriteta, namestio mu je batine. Prebili su ga tu, na uglu Skadrske i Jevremove posle čega je ubrzo i umro. Deda mi je pričao da se na njegovoj sahrani skupili ugledni ljudi ondašnjeg Beograda, Skadrlija je bila tesna da ih primi a neki se čudom čudili ko je sve došao da isprati njihovog ubogog komšiju.“

Zoran se pitao hoće li taj boemski imidž Skadarlije, ponikao zapravo iz siromaštva, koji je već preživeo razna pakovanja i metamorfoze, nekako izaći na kraj sa tranzicijom, privatizacijom: „A možda on zapravo novom vremeni i novim generacijama više i ne treba.“

Njemu, kaže, kao čoveku prošlog milenijuma i treba i znači. Na svoj način dao mu je omaž gradeći lik Mikija Boema u filmu nemačke produkcije Tomasa Jerga „Poslednji boem“: „Eto, oni koji su aplaudirali mom junaku i ne znajući pljeskali su i Skadarliji", rekao je on u intervjuu za Blic 2007. godine.