Velika ispovest Halida Bešlića za Nova.rs pre bolesti: "Rat je moj život promenio iz temelja"

Legenda narodne muzike, Halid Bešlić, napustio nas je danas u svojoj 71. godini. Poslednje dane svog života je proveo u Kliničkom centru Sarajevo na odeljenu onkologije. Pevač je poslednjih godina imao velike zdravstvene probleme; 2022. godine je operisao srce, a onda su nastupili i problemi sa jetrom.

Pre četiri godine, pevač je ugostio ekipu "Nova" na svoje imanju u Semizovcu, nedaleko od Sarajeva. U malom kafiću, u sklopu beznizinske pumpe koja je u njegovom vlasništvu, sedeo je za malim stolom, pijuckao kafu i čitao novine, a ekipu naše redakcije je pozdravio stihovima pesme "Romanija". Naš prvi utisak tada je bio da se Halid među svojima ne ponaša kao zvezda, kako je inače tretiran u svetu. On je dozvoljavao svakom prolazniku da mu priđe, pruži ruku i proćaska. Tokom sedeljke, pevač je otvorio dušu i po prvi put ispričao stvari koje su obeležile njegov život.

Intervju koji je za Novu dao 2021. godine prenosimo u celosti:

Važite za zvezdu bivše Jugoslavije, a veoma ste prijatni, društveni, ne ponašate se kao slavni. Kako to da Vas popularnost i novac nisu promenili?

– Takav je mentalni sklop naših ljudi ovde. Ti možeš biti najveća zvezda na svetu, ali u raji moraš biti normalan. Ovde nema te zvezdomanije. Da li je to pogrešno ili nije - ne znam. Ako znaš ko si, nemoj to drugima da trljaš na nos. Budi u raji, ali budi u zvezdama tamo gde treba. Ja samo volim da živim normalno.

Dugo živite na relaciji Sarajevo – Minhen. Zašto se nikada tamo niste preselili?

– Ja sam non-stop na relaciji. Imam nemačke papire, a nedavno sam dobio i nemačku penziju.

Ne hvalite se da ste postali penzioner...

– Nisam ni imao prilike da pričam jer slabo dajem intervjue, a vašu ekipu sam želeo da ugostim.

Da li ste zadovoljni penzijom?

– Ma, mala je to penzija. Bio sam član nemačkog udruženja muzičara, pa sam 20 godina plaćao tamo socijalno i penziono. Ja sam slobodan umetnik, pa sam se prijavio kao jedinka i prijavljivao koncerte i ostale stvari. Osiguran sam i tamo i ovde. To ne košta malo - 500 maraka me mesečno iznosi osiguranje i to mi odbijaju od penzije.

Zbog čega se bolje osećate u Sarajevu nego u Minhenu?

– Ja sam generacija koja je živela u lepšem periodu, pre rata. Pojava interneta je najveće zlo koje se pojavilo na ovoj planeti. Svi ga negativno koriste. U moje vreme ako nisi znao da izrecituješ 10 pesama devojci, nisi ni otpevao. Sada niko ne zna šta je poezija i bilo šta. Danas su svi nešto nezadovoljni. Stvari su totalno izmakle kontroli i sve ide u propast.

Vaše pesme se pevaju i posle 30 godina, što znači da možete da živite od stare slave i nikad više ne snimite ništa.

– Pa može, ali to nije to. Svi traže osveženje. Aktuelnost je vrlo bitna ako se baviš i živiš od toga. Da bi doveo masu na koncert, moraš imati aktuelni hit. Možeš da živiš i od starih, ali nije cena ista.

Zašto ste se vratili iz Nemačke posle rata? Koliko je rat generalno promenio Vaš život?

– Rat je moj život promenio iz temelja. To je zaista jedna bolna tema, o kojoj retko pričam. Ja pet godina nisam živeo. Uvek sam imao osećaj da mi je taj deo života odsečen. Ne želim ni da se sećam toga. Tad nije bilo interneta i svi smo drugačije živeli. Druženja su bila neviđeno drugačija i spontanija. Danas se ljudi samo vode životom društvenih mreža. Danas je svaka šuša bitna. Čovek mora imati neku tajnu, a sada očigledno ne možeš da je sakriješ. Bez tajne se ne može živeti i to je tvoje elementarno pravo.

Kakve posledice rata nosite?

– Ne znam ni ja koje su, ali svakako su trajne. Iskreno, trudim se da zažmurim svaki put i ne razmišljam o tome. Hvala Bogu, prošlo je i popravilo se stanje. Ostavilo je dosta ožiljaka u životu.

Osim rata, doživeli ste još jednu tragediju - saobraćajnu nesreću u kojoj ste jedva preživeli.

– Ja sam izgubio oko u toj nesreći, ali sam sačuvao psihu. Bacio sam cigarete i očistio pluća. Kad su mi spasavali život, stavili su mi kanilu da mi uz pomoć nje izvade vodu iz pluća, pa sam samim tim dobio nova pluća, a izgubio oko. Uspeo sam nekako da se izborim za život, imao sam sreće.

Na koji način?

– Samo sam rekao „Moglo je i gore“. Bilo je teško, priznajem. A s druge strane sam se zapitao - šta da nisam mogao ni to. Kad sam dobio novo oko, shvatio sam da moram da guram napred. Doduše, nije kao pre, ali vidim 90 odsto. Ne mogu normalno da pratim pogledom kao pre nesreće, ali vidim sve kao kad sam imao dva svoja oka. Imam tu psihološku traumu, ali uspeo sam da je prevaziđem. Pored toga, imao sam zube pre nesreće, a sad ih nemam, stavio sam ove veštačke.

Da li ste ikada više prošli pored mesta gde se dogodila nesreća?

– Svaki dan tuda prolazim jer je to put za grad. I ako ne želim, moram da prođem.

Imate li fobiju da sednete za volan?

– Nemam fobiju. Nisam dugo vozio posle nesreće, ali sednem ponekad malo za volan da ne zaboravim. Nema potrebe da vozim.

Kako ste uspeli da prevaziđete sve to psihički?

– Hvala Bogu, prošlo je. Treba biti pozitivan, to je najvažnije. U to vreme sam dobio i unuke koji su neka druga dimenzija. Iz dana u dan me je dizala njihova ljubav, pa čak i ako ih nisam viđao stalno, bio sam po pet puta na telefonu dnevno.

Ponovo ste zaigrali u jednom filmu u sarajevskoj produkciji. O čemu se radi?
– Igram u filmu gde glumim samog sebe. Tema je večna tema o Sarajevu, gde su ćevapi najbolji i apropo te priče napravljena je cela koncepcija. Ja sam tu gost, pa imam jedan dijalog sa Brankom Đurićem Đurom. Odlična je ekipa ljudi, tako da mora biti dobro.

S obzirom na to da imate glumačkog iskustva, da li je lako biti glumac i koliko Vas privlači ta profesija?

– Ja mrzim snimanje sopstvenih spotova, a kamoli serija i filmova. Kad sam glumio u filmu „Karaula“, igrao sam kafanskog pevača i pevao sam pesmu Halida Muslimovića „Oj, jarane, jarane“. Zapravo, pristao sam zato što je Bregović trebao da mi da pesmu za to. Kad sam otišao kod njega kući da vidim šta ću snimiti, on mi dade tu Halidovu pesmu i rekao mi da nema vremena jer je hodao po belom svetu. Ja kažem "pa neka otpeva Muslimović, kad je već njegova pesma", a Brega me ubeđuje da ljudi iz filma hoće mene. Rekoh da sam znao, ne bih pristao. Kada sam otišao na snimanje, upoznao sam baš dosta glumaca i jako je naporan posao. Tu moju malu scenu sam snimao ujutru od 9 do kasno uveče. Onda sam ostao još malo s njima. Ne bih ja to mogao koliko je zajeban posao. Od tada nikada nisam poželeo da budem glumac, mada kažu da imam talenta. Zato ja ni ne snimam spotove i nemam ih puno - pričao je Halid Bešlić za Novu 2021. godine.