Poznata glumica rodila tri sina: Jedan ima autizam, a drugi ADHD - "Odlazak muža me je dotukao, nisam imala vremena ni da udahnem"

„Okolina ne zna ništa drugo osim da osuđuje. Danas svi očekuju da radiš kao da uopšte nemaš porodicu, da si uvek dostupan svima za sve, da se decom baviš kao da ništa drugo ne radiš u životu, da mama treba da stiže i u parkiće i u šetnje. A mi dodatno plaćamo ženu koja uči s našom decom, jer je obrazovni sistem takav da im je podrška neophodna, a ja više ne stižem. Ni suprug, ni ja“, rekla je Marijana Mikulić.

„Više se uopšte ne trudim da ispunjavam očekivanja okoline, niti znam šta neko zamišlja da bih ja trebalo da radim u životu. Ono što me najviše izjeda jeste kada tokom dana ne uspem da obavim zadatke koje sam planirala da uradim s Jakovom. Bar povremeno da sednem s Ivanom i porazgovaram. Bar povremeno s Andrijom da pogledam nešto što on voli. Volela bih da za to imam više vremena, a sve ostalo mi je manje važno“, kaže ona.

„Kad je Jakov dobio dijagnozu, to je bio najteži period“

Nemoguće je svima posvetiti jednaku pažnju, kaže, jer ima dete s poteškoćama – sina Jakova, koje je dijagnostikovan autizam, i na kog usmerava najviše vremena i energije. Sin Ivan ima ADHD.

„Trudimo se da budemo tu i za drugu decu. Ivan je već veliki dečko. Trudimo se da uveče sednemo i malo porazgovaramo. On je i dalje u razvoju. Takođe, Andriji znači kada s njim nešto pogledam, pa sam gledala jednu seriju koja me ubila u pojam, ali je njemu važna. Ivan i dalje ima ADHD, imao je baš problema kad je upisao srednju školu, pa sam mu tada bila dodatno posvećena. A bila sam sama, jer je muž bio u Nemačkoj. To je bilo teško“, priseća se Marijana.

Glumica navodi da je najgori period bio kada je sin Jakov dobio dijagnozu, a oni prodali stan i kupili kuću: „Tada je došlo do potopa braka, a odlazak muža na godinu dana me je dotukao. Nisam imala vremena ni da udahnem, a već sam morala da zaronim. Od tolikog moranja potpuno sam se raspala“, priznaje ona i dodaje da je u jednom trenutku odlučila da smanji obaveze, ali i ljude oko sebe: „Prilagodila sam se tome da se ja osećam dobro, jer ako ja ne budem dobro, neće biti ni moja deca. A oni su mi najvažniji, moja porodica mi je najvažnija.“

„Jakov se ne igra s drugom decom jer ga ne zovu“

Kada je Jakovu dijagnostikovan autizam na krajnjem spektru, mnogi su joj govorili da „od njega neće biti ništa“: „Hodao je u krug, pričao sa svojim rukama, nije se odazivao na ime, nikoga nije gledao u oči, nismo mogli da dođemo do njega. Ne mogu reći da je sve zbog mog rada, ali činjenica je da je mnogo napredovao. Bila sam uporna, a on ide na mnogo terapija. Ali rad kod kuće je ključan“, objašnjava i kaže da danas Jakov može da komunicira s drugima, zna da kaže šta ga boli i postao je funkcionalan.

„Verujemo da će uspeti da upiše redovnu školu uz asistenta. Ali to je užasno mnogo rada kod kuće. Svaki dan radim s njim“, kaže ona i dodaje da se Jakov ne igra s drugom decom jer ga niko ne poziva: „Ranije bismo pozvali decu u dvorište da se zajedno igraju, a on bi bio sam na trambolini. Ne zna da razgovara, ne zna da se igra, ali zna da skače na trambolini. Onda bi vukao tu decu, a ona bi vrištala. Bilo je teško to gledati. Prestali smo da zovemo ljude, a i ljudi su prestali da se javljaju“, kaže Marijana i ističe da je „ženi nemoguće da bude potpuno posvećena samo sebi, svojoj karijeri, napretku i ciljevima“. Želja joj je da snimi dokumentarni film kako bi pokazala drugima da nisu sami, da postoji prostor za napredak i mogućnost da brak i porodica opstanu uprkos poteškoćama, piše Index.hr.