0
Regionalno pozorište Novi Pazar objavilo je da je preminuo Enver Petrovci, istaknuti glumac, reditelj i pedagog.
„Njegov umetnički put i delo ostavili su neizbrisiv trag u pozorištu, filmu i kulturi čitavog regiona… Pamtićemo ga po harizmi, širini duha i posvećenosti umetnosti“, naveli su, ističući i privilegiju saradnje sa njim.
PROČITAJTE JOŠ:
Rođen 1954. u Prištini, Petrovci je ostavio upečatljiv trag i na filmu i u serijama: Bolji život, Bulevar revolucije, Stršljen, Tri palme za dve bitange i ribicu, Klan, Lud, zbunjen, normalan, Južni vetar, Senke nad Balkanom, Otac, a poslednju ulogu ostvario je u Ruskom konzulu.
Veliki deo karijere vezao je za Atelje 212 i Narodno pozorište, vreme koje je nazivao najlepšim delom života.
„Tada sam bio to što sam voleo da budem. Bio sam glumac! Uspeo sam da naučim jezik na nivou da bez stida radim na sceni… Moj profesionalni jezik postao je srpski. U životu mogu da pogrešim – ali na sceni – nikada“, prenosi portal Avala Info.
Posebno je isticao zasluge profesora Branimira Đorđevića, koji mu je predavao dikciju: „On me nije terao da učim jezik. On me je naučio da zavolim jezik! Kada nešto zavoliš, učiš ga celog života.“
Početkom devedesetih, potresen raspadom zemlje, povukao se na Kosovo. U Prištini je pokrenuo dečje pozorište Dodona i privatnu Akademiju umetnosti.
„Otišao sam do Prištine misleći da će sve trajati mesec–dva, ali nastavilo se do danas. Otvorio sam Akademiju, radila je godinama, ali su mi je zatvorili jer nisam hteo da dam mito. Tražili su 20 hiljada evra. Nisam dao, i nisu mi produžili licencu.“
I kada su se institucije gasile, nije odustajao: „Otvorio sam i Očevo pozorište, tri godine sam ga održavao svojim novcem. Nisu mi pomagali ništa. Ali kako da kao profesor budem u partiji? Učitelj, profesor, oficir – to su narodni ljudi.“
Odrastao je u kući kraj crkve Svetog Nikole u Prištini. Posle rata, iako je vladala napetost, posadio je cveće i obnovio zid i vrata crkvenog dvorišta.
„Ovo je moja crkva. Rastao sam uz nju i hoću da je gledam sređenu i u cveću. Ni jedan komšija Albanac mi nije rekao: ‘Izdajniče, šta radiš?’ Svi su to poštovali.“
Za beogradske godine govorio je da je doktorirao u bifeu Ateljea 212.
„Sretao sam dobre i pametne ljude. Svađalo se bez dranja, pilo bez opijanja. Bio sam počašćen što su mi dozvoljavali da budem u njihovoj blizini. Za svoje mesto sam se borio kupujući im cigarete, ali nikada me nisu ponizili.“
O kolegi Draganu Nikoliću pričao je s posebnim divljenjem: „Srbija je imala velike glumce, ima ih i sada, ali velikih ljudi kao što je bio Dragan – retko se rađaju.“
Kada mu se otvorila šansa da ode u Ameriku, već je učio engleski u Londonu. Ali poziv Mire Trailović da se vrati zbog uloge u Ateljeu 212 promenio mu je sudbinu.
„Mira me je prevarila! Rekla je – odigraj ulogu pa idi. Uloga je bila sjajna, predstava uspešna, novine su pisale da se rodila nova zvezda. I ostao sam. Amerika je nestala, a meni se dopala popularnost. Na svakom koraku tapšu me ljudi, vole me… Zašto bih to menjao?“
Za sebe i kolege verovao je da imaju zadatak da mire ljude:
„Zadatak umetnika je da pomiruju sve – i po profesiji i po Bogu. Onaj ko to ne čini, ne može sebe da zove umetnikom. Sveštenik mora da poziva na mir i ljubav, isto bi trebalo da rade i umetnici.“
Enver Petrovci ostavlja za sobom desetine uloga, publiku koju je osvajao inteligencijom i toplinom, studente kojima je prenosio strast prema jeziku i sceni, i pozornice koje je podizao kada su se druge gasile. Njegove reči odzvanjaju kao epitaf:
„U životu mogu da pogrešim – ali na sceni nikada.“
