Malo ko zna da je naša popularna glumica multitalentovana: Bavila se i muzikom i režijom, ali i šivenjem

Gluma, muzika, pozorište, film, televizija, režija i pisanje samo su neki od puteva kojima je tokom karijere išla umetnica koju su generacije gledalaca upoznavale kroz potpuno različite uloge.

Od prvih koraka na sceni, preko „Nacionalne klase“, koja joj je veoma rano donela jedno od najznačajnijih filmskih priznanja, pa sve do Dare iz „Boljeg života“, brojnih pozorišnih predstava i uloga koje je igrala i nakon ulaska u osmu deceniju života, Gorica nije prestajala da radi.

Ipak, iza velike karijere postoji i druga strana njenog života koju je mnogo brižljivije čuvala od javnosti. Mir je pronašla na Srebrnom jezeru, u prirodi, uz životinje i ljude sa kojima je povezuju višedecenijska prijateljstva.

Gorica Popović rođena je 13. avgusta 1952. godine u Kragujevcu. U njenoj porodici postojala je i veza sa glumom, budući da je njen deda-ujak bio predratni glumac Aleksandar Cvetković.

Profesionalni put odveo ju je u Beograd, gde je završila studije glume na Fakultetu dramskih umetnosti, u klasi profesora Predraga Bajčetića.

Bila je to generacija koja će domaćoj glumačkoj sceni dati čitav niz velikih imena. Sa Goricom su studirali Tanja Bošković, Radmila Živković, Ljiljana Dragutinović, Jelica Sretenović, Zlata Numanagić, Milan Štrljić i Branko Jerinić.

Prvu predstavu odigrala je 19. januara 1973. godine, a već od 1976. godine bila je asistent na Fakultetu dramskih umetnosti na predmetima Dikcija i Gluma.

Veliki deo njenog profesionalnog života kasnije će biti neraskidivo povezan sa Ateljeom 212, čija je stalna članica ansambla postala 1982. godine.

Međutim, još pre nego što je postala stalna članica ovog teatra, Gorica je počela da gradi filmsku karijeru.

Na velikom platnu debitovala je 1977. godine ulogom novinarke u filmu „Miris poljskog cveća“ reditelja Srđana Karanovića.

U filmu „Nacionalna klasa“ Gorana Markovića, snimljenom krajem sedamdesetih, Gorica je odigrala devojku koja sumnja u ljubav svog mladića. Uloga joj je donela Zlatnu arenu u Puli za najbolju žensku ulogu 1979. godine.

Usledile su uloge u brojnim ostvarenjima koja su postala važan deo domaće i jugoslovenske kinematografije. Igrala je u filmovima „Dorotej“, „Pad Italije“, „U raljama života“, „Halo taksi“, „Boj na Kosovu“, a kasnije i u ostvarenjima poput „Kozjih ušiju“.

Za uloge u „Doroteju“ i „Padu Italije“ dobila je 1981. godine nagradu Carica Teodora na Filmskim susretima u Nišu, dok je isto priznanje ponovo osvojila 1984. za glavnu žensku ulogu u filmu „U raljama života“.

Generacije koje su odrastale uz televizijske serije Goricu Popović posebno pamte kao sekretaricu Daru iz kultne serije „Bolji život“.

Bila je to samo jedna od brojnih televizijskih uloga kojima je tokom decenija gradila izuzetno bogatu karijeru.

Gledali smo je i u serijama „Karađorđeva smrt“, „Sivi dom“, „Seljaci“, „Ljubav, navika, panika“, „Sva ta ravnica“, „Jagodići“, „Pogrešan čovek“ i brojnim drugim projektima.

Ono što je Goricu izdvajalo jeste lakoća sa kojom je prelazila iz jednog žanra u drugi. Komedija joj je donela ogromnu popularnost, ali njena karijera nikada nije ostala ograničena samo na komične junakinje. Umela je da igra i dramatične, teške i emotivno zahtevne likove, a upravo joj je ta širina omogućila da opstane pred publikom više od pola veka.

Njena umetnička biografija, međutim, nikada nije bila samo glumačka. Gorica Popović ima još jedan veliki talenat – muziku.

Bila je članica vokalno-instrumentalne grupe „Suncokret“, a pevanje je ostalo deo njenog profesionalnog života i kada je gluma postala dominantna.

Tokom karijere nije se zadovoljila ni samo ulogom izvođača. Režirala je predstave „Jedva steče zeta“, „Au, poplava“, „Izvol’te sličicu“, „Gospođa Milihbrot“, „Zvezdarske zvezdice“ i druge. Osmislila je i režirala muzičku predstavu „Brod plovi za Beograd“, koja je postala svojevrsna tradicija Ateljea 212 i godinama se izvodila u periodu oko Nove godine. Pisala je i scenario za televizijsku seriju „Peline đakonije“, radila kostime, kao i songove za više pozorišnih predstava.

Dobitnica je, između ostalog, Nušićeve nagrade za životno delo glumcu komičaru, Prstena sa likom Joakima Vujića, nagrade „Velika Žanka“ za izuzetan doprinos srpskoj filmskoj, televizijskoj i pozorišnoj umetnosti, kao i nagrade „Pavle Vuisić“ za izuzetan doprinos umetnosti glume na domaćem filmu. Godine 2025. dobila je i statuetu „Joakim Vujić“.

Više od tri decenije je u braku sa Nenadom Nešom Petrovićem, saksofonistom, džez muzičarem i kompozitorom. Iako su oboje javne ličnosti, njihove zajedničke fotografije nisu česte, a Gorica o braku govori veoma retko.

Kada je jednom prilikom ipak napravila izuzetak, u nekoliko rečenica objasnila je šta ih povezuje.

"Imamo skladan brak. Toliko vam o njemu mogu reći, dosta vam je i to jer drugi ne znaju ni toliko. Volimo iste stvari, volimo životinje, imamo interesovanja koja se dobro slažu", rekla je glumica.

Nenad Petrović bavi se i pedagoškim radom, a predavao je džez saksofon u Muzičkoj školi „Stanković“. Bio je i član „No Smoking Orchestra“ Emira Kusturice, sa kojim je putovao širom sveta. A na nekim od tih putovanja društvo mu je pravila upravo Gorica.

"Vodili su oni mene ranije svuda. Učestvovala sam na njihovim koncertima, radili smo rok-operu u Parizu", otkrila je svojevremeno glumica.

Poslednjih godina Gorica sve više vremena provodi u porodičnoj kući na Srebrnom jezeru. Koliko im takav život prija, posebno je govorila tokom pandemije koronavirusa, kada je Srebrno jezero postalo njihovo utočište.

"Prijatelji kažu 'blago vama', a mi zaista uživamo. Priroda i vazduh su božanstveni, a s obzirom da nema gužve, male su mogućnosti da se zarazimo. Mislim da smo pravi srećnici što u ovo vreme možemo da boravimo na ovakvom mestu", pričala je tada Gorica.

Kada je proglašen „lokdaun“, nije ostala besposlena.

"Kada su proletos proglasili ‘lokdaun’, u Beogradu sam sela za mašinu i sašila zaštitne maske, a onda se pridružila suprugu, koji je već bio na jezeru sa naša tri psa. Uglavnom smo ovde, a u Beograd odlazimo kad imamo obaveze", ispričala je.

Gorica i Nenad nemaju decu, a glumica ni o toj temi nikada nije pravila veliku javnu priču.

"Naše dete bi bilo darovito, ali živi se i bez tog", rekla je kratko jednom prilikom.

Sa Biljom Krstić neguje višedecenijsko prijateljstvo, a njih dve su i kume. Zajedno su učestvovale u humanitarnim akcijama, odlazile van grada i provodile praznike, a Bilja je na društvenim mrežama povremeno pokazivala trenutke iz njihovog privatnog života.

Govoreći o mladima i sadržajima kojima su izloženi, bila je veoma kritična prema promovisanju materijalnih vrednosti.

"Ima toliko stvari koje uče naše mlade nečemu što je grozno, a to su recimo rijaliti programi, to je isticanje nekih materijalnih vrednosti, nije bitno ko si, kakav si čovek, bitno je koliko para imaš, kako se snalaziš. Naša omladina je izložena veoma lošim uticajima i stvarima, nećete naći ljude mlade koji danas čitaju, imaju neke uzore", govorila je.

Poslednjih godina radi brojne domaće projekte, a vraćala se i u Atelje 212, planirala nova izvođenja predstave „Brod plovi za Beograd“, govorila o drugim predstavama i projektima.

Posebno emotivna bila je obnova predstave „Koferče“, poslednje predstave u kojoj je igrao Ivan Bekjarev, koji je preminuo tokom pandemije koronavirusa. Uprava je odlučila da predstavu obnovi i posveti upravo njemu.

Pored umetničkog rada, Gorica je tokom godina javno iznosila stavove o društvenim događajima.

U jednom od svojih javnih istupa u jeku studentksih protesta poručila je da je „doteralo cara do duvara“ i da je došao trenutak u kojem je potrebna reakcija čitavog društva. Govorila je i o reakciji prosvetnih radnika, kao i o potezima pozorišnih ansambala koji nisu igrali predstave u znak podrške povređenoj studentkinji.

"Jako sam ponosna na reakcije pozorišta i mog Ateljea 212", kazala je Gorica.

Početkom 2025. godine njeno ime našlo se u centru pažnje i iz drugog razloga.

Nakon što se duže od godinu dana čekalo na odluku o priznanjima za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi, Gorica Popović nije se našla među umetnicima kojima je Vlada Srbije odobrila takozvanu nacionalnu penziju.

Konkurs Ministarstva kulture bio je završen još krajem 2023. godine, a reprezentativna umetnička udruženja predlagala su svoje kandidate.

Među onima kojima priznanje nije dodeljeno bili su, prema dostavljenom tekstu, i Vida Ognjenović, Goran Marković i Dragan Velikić.

Za Goricu je činjenica da nije dobila ovo priznanje privukla posebnu pažnju upravo zbog impresivne biografije i brojnih najviših strukovnih nagrada koje je prethodno osvojila.