0
"Postoji jedan ogroman deo glumaca koji je na čekanju i koji ne zna da li će ikada proglumeti. Za njih je sada teško. Možda su se ponadali da će dobiti neku ulogu u ovim silnim serijama koje se snimaju, ali je pitanje da li će se to nastaviti kada krenu ekonomske mere. To su pitanja za razglabanje", govori glumica Milona Marković, komentarišuči za Nova.rs trenutnu ekspanziju domaće filmske i serijske produkcije.
Dvadesetčetvorogodišnja glumica Miona Marković, inače zvezda serije „Žigosani u reketu“ i devojka koju je srpska javnost zavolela ulogama u serijama „Jutro će promeniti sve“ i „Koreni“, u intervjuu za Nova.rs govorila je o svojoj, još uvek kratkoj glumačkoj karijri, navodeći da ima puno sreće jer je „zaplivala“ na talasu domaće serijske i filmske ekpanzije.
PROČITAJTE JOŠ
Ona se u razgovoru za naš portal dotakla i pozorišta, statusa koji glumci (ne)užvaju u srpskom društvu, plesa oko šipke za koji tvrdi da je njen omiljeni hobi, ali i svojih predaka, među kojima su pisac i političar Dobrica Ćosić i scenarista i producent Jovan Marković, ali i istoričar Predrag Marković. Intervju smo započeli trenutno najaktuelnijom temom u državi, karantinu, vanrednom stanju i pandemiji koronavirusa.
Pretpostavljam da si kao i ostatak građana Srbije sve ovo vreme bila u izolaciji. Kako si provodila vreme?
„Vodila sam dnevnik. Danas je pedeseti dan. Do pre nekih sedam dana mi je ovo jako prijalo, sada mi već treba sloboda. Pretpostavljam da je to jer se uskoro nazire kraj. Ja sam od februara bila u nekoj radnoj mašini: pozorište, snimanja, itd. Ne znam da li bih izdržala do juna tim tempom, tako da mi je dobro došlo da malo odmorim, kao melem za dušu.“
Pozorište trenutno ne radi. Verovatno si morala da pauziraš i odložiš neke planove koje si imala za ovu godinu. Da li se raduješ što se sve polako vraća u normalu?
„Radujem se, ali ne znam kada će to biti. Pozorište neće raditi do septembra sigurno, ako i tada. Što se tiče snimanja, da, jedva čekamo da se vratimo. Glumci baš nemaju svrhu tokom karantina, ne možemo da radimo svoj posao. Morala sam da se bavim nekim hobijima kako bih prekratila vreme, što je lepo, ali ipak mi nedostaje moj primaran posao.“
Kako planiraš da se privikeneš na snimajuće rutine?
„Mislim da će se stvari menjati, možda će to biti kratkoročno, videćemo. Volim da predim to sa određenim bolom.Na primer, boli te zub, pa si tek onda svestan da imaš zub. Kada bol prođe, neko vreme si zahvalan što imaš zdrav zub, ali vrlo brzo zaboraviš da uopšte imaš zub. Tako gledam i na koronu. Neko vreme ćemo pripaziti šra radimo, kako radimo i kako se ophodimo prema stvarima, a onda ko zna? Korona nas je sve naterala da usporimo i da se vratimo nekoliko koraka unazad, i da shvatimo koliko smo brzali nepotrebno za životom. Nije ni čudo što glumci „ginu kao muve“, ovaj tempo retko ko može da idrži. To traje decenijama. Nadam se da ćemo možda shvatiti da ne može tako, ali naravno želim da se vratim na posao, samo da bude zdravije – ako može, bilo bi divno.“
Položaj glumaca i umetnika generalno u Srbiji nije na zavidnom nivou. Misliš li da je pandemija koronavirusa dodatno pogoršala njihov status?
„U poslednje vreme se mnogo snimalo, to je jedan paradoks. Ko se probio, njemu je jako dobro krenulo i nema prava da se žali. Ali postoji jedan ogroman deo glumaca koji je na čekanju i koji ne zna da li će ikada proglumeti. Za njih je sada teško. Možda su se ponadali da će dobiti neku ulogu u ovim silnim serijama koje se snimaju, ali je pitanje da li će se to nastaviti kada krenu ekonomske mere. To su pitanja za razglabanje. Naravno, najveći deo nas glumaca pripada takozvanim „slobodnim umetnicima“. Mi smo honorarci i dok snimamo, imamo. Kada se prestane sa snimanjem, da, glumci će biti u nezavidnim pozicijama. Ja za sebe to ne mogu reći, od kada je krenulo ludilo snimanja, ja sam imala veliku sreću, ali videćemo da li ću i dalje nastaviti na tom talasu, ili će se prekinuti.“
Iza sebe imaš mnogo TV uloga. Koji ti je projekat bio najizazovniji i za koji želiš da se nikada nije završio?
„Jako je teško odlučiti. To je kao da me pitate koje dete najviše volim. Ja sve te uloge posmatram kao da su mi drugarice, sa kojima se družim intenzivno pa će da se naljute ako njih ne izaberem. U „Žigosanima“ sam imala glavnu ulogu pa je to nekako ostavilo najviše traga. Ali moram reći da je mnogo lakše igrati glavne uloge jer svi igraju za tebe. Kada je u pitanju epizodna uloga, imaš jako malo prostora da se prikažeš i pokažeš. Na primer, u „Jutro će promeniti sve“ imala sam samo pet snimajućih dana, što je u poređenju sa „Žigosanim“ gde sam imala 45 snimajućih dana gotovo nebo i zemlja. Ozbiljna razlika. U pet scena ne možeš pokazati ko si i šta si. Mnogo je teže. Rekla bih da mi je zato uloga u „Jutru“ bila najizazovnija, jer je lik bio na ivici komedije, a morala sam da je prikažem na najbolji mogući način, ne kao karikaturu. To mi je bila prva savremena uloga posle „Korena“ i bilo mi je najteže da nju iznesem.“
Obično glumci poprime karakteristike likova koje tumače. Da li se to nekada desilo tebi?
„Svakako. Mislim da se mi glumci podsvesno bavimo ovim poslom da bi izučavali sebe. Ono što je najlepše u glumi jeste to što se igramo uloga. Možemo da biramo kako želimo da nas ljudi vide. Poželjno je ući u svetove u koje nikada ne bi zašao u pravom životu. To je jako interesantno. Naravno, mi sve to imamo u sebi, ali ja uvek stojim pri tome da je mnogo zanimljivije da glumac igra ulogu koja je potpuna suprotnost njegovom karakteru, jer onda mora mnogo dublje da je traži u sebi. Dešavalo mi se da sam sa meni bliskim ljudima govorila kao lik iz „Žigosanih“, nakon što sam nekoliko dana provela na setu snimajući. Jeste smešno, ali je istina. Sada sam snimala novu seriju u kojoj su scene vrlo emotivne, pa sam to znala da ponesem sa sobom kod kuće. Ne treba to raditi, treba ga pustiti i ne donositi ga kući. Ne treba se spajati sa dušom i energijom lika koji možda nije sav svoj u glavi. To se uči, to su tehnike, verujem da ću to sa godinama znati bolje.“
O kom se liku radi, da li je u pitanju neki novi projekat?
„Jako bih volela da pričam o tome, ali su mi iz produkcije to strogo zabranili, sve dok oni ne krenu u kampanju. To će biti tek na jesen i oni sve to pametno čuvaju za sebe. Ne smem da pričam, nažalost, inače bih na sva usta ispričala.“
Još si na početku svoje karijere. Da li postoji neka uloga u kojoj bi volela da zaigraš u budućnosti? Postoji li neka osoba sa kojom bi volela da radiš na istom projektu?
„Ja nikada nisam razmišljala o tome. To može biti jedino Paolo Sorentino, recimo. Volela bih da budem u nekom njegovom filmu ili seriji. Što se tiče našeg područija, više me privlače razmišljanja o ulogama. Ja sam izuzetno želela da igram Radu u predstavi „Cigani lete u nebo“, to je bio moj san kada sam bila devojčica, i evo sada je igram. Sledeća uloga bi bila Koštana, itd. Ono što je lepota i nesigurnost našeg posla je što ne možeš da utičeš na to šta ćeš raditi sledeće. Ne biraš ti, nego biraju tebe. Jedino možeš da odbješ. Treba kao glumac biti dosta radoznao i otvoren i da probaš nešto što sebi nikada ne bi dao, ali to je i poenta.“
Da li bi ikada napustila Srbiju zbog holivudske karijere?
„Nikad ne reci nikad. Ja zaista mslim da ću nekada igrati u inostranstvu, ali ne verujem da ću se odsetili. Danas se snima puno internacionalnih serija i filmova, volela bih da budem deo nečega, ko zna, možda bude neki „Game of Thrones“ ponovo? Volela bih da proputujem svet sa svojom profesijom i da glumim na nekim neobičnim mestima. Ali, ne bih se preselila za stalno.“
U srodstvu si sa Dobricom Ćosićem, a tvoj deda je bio producent i scenarista Jovan Marković. Da li u njihovom životu i delu pronalaziš inspiraciju i da li težiš tome da budeš „velika“ poput svojih predaka?
„Iskreno, nisam ni znala do svoje 14. godine ko je Dobrica Ćosić. Tek sam sa tada pročitala „Daleko je Sunce“, posle sam čitala „Korene“ u gimnaziji. Kanije sam saznala da smo u srodstvu, on mi je deda – stric.“
I glumila si u seriji „Koreni“, to mora da je sudbinski?
„Mora da jeste sudbinski. Mada, moram reći, moj deda je bio producent i gluma i produkcija nemaju baš puno veze jedno sa drugim. Mnogo je više na mene uticala tetka koja je dramaturg i pesnikinja, nego deda. Više sam se ugledala na tetku i teču, recimo – on režira, ona piše scenarije. Nisam osetila pritisak nikada. Do mojih prvih proba na prijemnom ispitu za FDU, niko nije verovao da ću biti glumica. Svako ima svoju profesiju, bilo bi mi teže da imam glumce u familiji. Jesmo umetnnici, ali se pristup razlikuje.“
Hajmo na trenutak da zastanemo kod Dobrice Ćosića. On je bio prvi predsednik Jugoslavije. Da li bi možda sebe nekada mogla da vidiš u politici?
„Nikada, baš nikada. Nemam interesovanja za tu oblast. Moja svrha jeste isključivo gluma. Srećna sam što sam od dvanaeste godine našla svoju svrhu. To ne znači da nisam društveno odgovorna, samo želim da delam kroz svoje likove i da menjam u ljudima nešto na podsvesnom nivou. Volela bih da tako utičem na ljude.“
Čime bi se bavila da nisi uspela kao glumica?
„Teško pitanje. Ja sam iz trećeg puta upisala FDU i ko zna koliko bih puta još probala da nisam. Studirala sam godinu dana svetsku književnost, ali to je bilo čekanje da se vratim na „pravi“ put. Možda bih se psihologijom bavila, to me interesuje, ali me opet interesuje više zbog glume. Zanima me psihologija likova, a ne nešto drugo. Neka moja profesija iz snova jeste da budem plesačica, tj balerina, ali to nije u opticaju. Možda kroz glumu.“
Na neki način jesi plesačica, igraš oko šipke?
„Da, istina je. To je moj glavni hobi. Ja sam počela da se bavim time zbog uloge, spremala sam se za studentski film. Meni se to jako dopalo, osećaj je kao da letiš. Posle godinu dana sam upisala akademiju za igranje oko šipke. To treba da se iskusi. Osećaj je neverovatan kada se vrtiš na tri-četiri meta. Nazvala bih to spojem baleta i sportske gimnastike. Bukvalno je ples u vazduhu i dosta je težak. Potebno je dosta vremena da bi ples bio lep. Zato mi se i sviđa, nije rutina, ne postoji granica, svaki put je nešto novo i iznova i iznova je teško. Pokreti deluju lako, ali uopšte nisu.“
Postoje razne predrasude vezane za ples oko šipke. Kakav je tvoj stav prema tome?
„Ja volim da čikam takve predrasude. Ne bih nikada odustala zbog toga. Više bih okarakterisala sebe kao nekoga ko to ljudima namerno trlja na nos. Ne krijem se i ne bežim od toga. Ja smatram da malograđanštini nema mesta u umetnosti, i to je veliki problem, ako malograđanština dođe u svet umetnosti. Drago mi je što sam jedina za koju znaju da se bavim plesom oko šipke i onda sebe doživljavam kao neku pionirku u tome. To propagiram kao sport. Dopada mi se ta ideja da mi je to svrha – da ljudi pričaju više o tome u Srbiji i da shvate da to nije striptiz, nego ozbiljan sport.“
U Srbiji generalno postoji dosta predrasuda. Šta bi ti volela da promeniš u društvu u kome živimo?
„Ne bih mogla da navedem jednu stvar. Probaću ovako: Kada tumačim neki lik koji je zao i grozan, uvek tražim nešto što bi ga opravdalo. Ne mogu da igram nekoga koga ne volim. Mislim da je to rešenje. Može se primeniti na sve u životu. Uvek iza nečeg ružnog stoji nešto lepo – a ne mora ni da bude ružno po difoltu, predrasude su ružne. Hajmo da pokušamo da nađemo nešto lepo u stvarima koje ne volimo. Kada neko kaže da je gledao loš film, ja uvek pitam „a šta ti se tu dopalo?“. Neka je deveset odsto stvari loše, mora makar nešto da bude dobro. Tako treba gledati svet oko sebe.“
Ukoliko bi bila u nekom žiriju, reci mi za kraj, kom mladom glumcu ili glumici bi dodelila titulu najboljeg ili najbolje u svojoj profesiji?
„Sanji Marković. To je jedna osoba koja ima svoj stil glume. Izuzetno je hrabra, svaki njen lik ide potpuno do neke granice apsurda. Ona je jedna od retkih glumica, mladih pogotovo, koja može u dve sekunde da obrne žanr. To su na primer mogle Olga Odanović i Anita Mančić. Gledala sam Olgu u jednoj predstavi u kojoj publika u jednom trenutku vrišti od smeha, a već u sledećem se sledi. To Sanja ume. Ona je neverovatna. Trenutno igra u JDP-u i ona je zvezda večeri. Nikada nisam videla takve ovacije, kao da smo na fudbalskom terenu, a ne u pozorištu. Bez razmišljanja njoj dajem titulu najbolje glumice.“
Po čemu bi volela da te publika pamti jednog dana?
„Da sam dobila Oskara, Zlatnu palmu, Zlatnog medveda, tako nešto. Meni je inspiracija „Cold War“, poljski film, koji je dobio Oskara, može i „Parazit“, iako je previše mračan za mene. Ali, „Cold War“ je na mene jako uticao. Shvatila sam da jedna zemlja koja nije engleskog govornog područja može toliko da uzdrma ceo svet i dobije Oskara. Volela bih da jednom glumim u srpsko filmu, na srpskom jeziku koji će biti svetski hit. To bih najviše volela. Svetsko, a naše.“
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
