137
Legendarni pevač Toma Zdravković preminuo je 30. septembra 1991. godine.
On je 1989. godine dao intervju za „Yugopapir“ u kom je govorio o karijeri, porodici i mnogim drugim stvarima, a intervju je preneo „Index.hr“.
PROČITAJTE JOŠ
137
0
1
Nikad nisam videla da ste se uslikali, odnosno ovekovečili pored mercedesa, ili vaše dvospratne kuće, što po pravilu čine sve estradne zvezde i zvezdice. Ne želite iritirati masu?
„Ne, brate, nego zato što mislim da je to klasična budalaština“.
Ljudi iz gradskih sredina, najčešće s indignacijom gledaju na taj „novi muzički bućkuriš“. Kakav je vaš stav o narodnoj muzici?
„Da, o toj muzici najčešće se govori kao o društvenom zlu kojeg se moramo osloboditi. Ja ne bih bio tako strog kritičar, iako ne pripadam tom – kako rekoste – ‘bućkurišu’. Naprotiv! O mom stvaralaštvu uvek se krajnje korektno pisalo. Nikada moja muzika nije smatrana za nekakav šund – mada se često i obavezno poistovećivala s dimom i kafanom, što mi je i drago – kafanski sam čovek. Ali, da se vratimo vašem pitanju… Mislim da, pre svega, trebamo odati hrabrost ljudima koji počnu pevati, koji žele animirati masu – a objektivno nemaju nikakve muzičke, a ni pevačke kvalitete. Šta im predstoji: dovijaju se na različite načine. Pevačice se, najčešće, razgolite, a pevači te svoje nedostatke nadoknađuju reklamnim cenama“.
„Međutim, kvalitet je samo ono što mu je Bog zaista dao. Dakle, ili zna pevati, ili ne zna – trećeg nema. Međutim, istina je, nikad preko novina nisam hteo nikoga da prozivam. Mislim da je to, pre svega, neukusno i da na to nemam nikakva prava. Treba pustiti ljude – neka pevaju. Publika je tu da oceni vredi li nešto ili ne vredi. Doduše, imam običaj da nekad u kafani, onako u društvu, kažem: ‘Pa, ti stvarno nemaš pojma o pevanju!’. Ali, to je više radi štosa“, dodao je muzičar tada.
Dakle, mišljenja ste da novinari nisu prestrogi u ocenama kad je „nova“ pesma u pitanju?
„Mislim da nam nedostaje malo više tolerancije. Princip uvažavanja kod nas kao da ne postoji. A postoji svuda u svetu. To je više nego evidentno. Tačno je da postoje i pesme od kojih se ljudima diže kosa na glavi, ali tako je svuda, u svim ostalim profesijama. Postoje dobri i loši novinari. Dobri i loši glumci. Dobri i loši automehaničari. Dobri i loši doktori. Međutim, zakon tržišta je jednostavan – prolazi samo ono što publika želi da sluša. Pa, onda, pustimo ljude da slušaju pesme koje im se dopadaju. Zar je važno je li to Boemska rapsodija ili je to Cvetak zanovetak?“
A šta vi mislite o pesmama tipa „Ja sam cvetak zanovetak“?
„Ništa loše, jer se neko sigurno veseli i uz takvu muziku. Zamislite kad bi svi pevali pesme Tome Zdravkovića. Pa, ni to ne bi bilo dobro“.
Ipak, morate priznati da se otišlo u ružnu krajnost?
„Verovatno, ali ja ne bih krivio samo pevače. To je već problem školovanih, obrazovanih ljudi koji su kompetentni da vrše nekakav muzički odabir. Mi, još uvek, nemamo ekskluzivne diskografske kuće. Nemamo čak ni ekskluzivne TV emisije, a tako nešto postoji u svetu dobrih dvadesetak godina. Recimo, pre desetak godina pesma ‘Feelings’ bila je veliki hit. Prodala se u dvadeset miliona primeraka, a njen pevač, ipak, nije mogao da učestvuje u ekskluzivnom šou-programu“.
„Jedna ploča, ili jedan hit, u svetu ne znači ama baš ništa. Zna se ko ičestvuje u takvim emisijama: samo dokazane vrednosti, kao Frenk Sinatra, Din Martin. E, to nama nedostaje – kriterijum za vrednost. Kod nas je sve na bum, pa se događaju paradoksi tipa – snimio je jednu ploču, a već mu se emituje šou-program“, istakao je Zdravković.
Je li podela na narodnu i zabavnu muziku, u stvari, lažni elitizam: nije li to podela na bogate i siromašne. Pametne i glupe?
„Jeste. Slušati ozbiljnu muziku znači biti obrazovan, pametan, aristokratskog porekla. Slušati narodnjake znači biti seljak, neobrazovan, glup. Narodna muzika se poistovećuje s primitivizmom u njegovom najružnijem obliku, ali narodna muzika nas podseća i na gene, na poreklo, seljačko poreklo – a to mnogi žele zaboraviti. Pre dvadeset godina došli su u grad u volovskim kolima, a sad jure ‘stojadinom’ čak sto kilometara na sat. To su velike brzine. Mnogima se, zbog toga, muti u glavi. A to nije baš jako prijatna stvar“.
Ironični ste?
„Pomalo. To me ljuti i razdražuje. Mislim da u muzici ne postoji podela na pametne i glupe. Muzika je, brate, muzika – ili nije muzika. Tu nema kvalifikacija za nekakva intelektualna svojstva. Tako je svuda u svetu. Postoji samo dobra i loša. I ništa više. Bar tu nema filozofije. Kod nas je to ‘malo’ drugačije. Slušati Arsena – znači biti gospodin?!“
Šta mislite: voli li narod gospodu?
„Ne znam voli li baš gospodu, ali Arsena voli – to je sigurno“.
A može li Arsen postati – narodni Arsen?
„Pa, to je baš ta nesreća o kojoj sam upravo govorio. Taj različit konglomerat našeg društva uslovio je tu pojavu da određeni društveni slojevi slušaju isključivo samo jednu vrstu muzike. Arsen, bi, u Italiji, bio narodni Arsen, jer je odličan muzičar. On je, zapravo, više od toga. On je poeta. A ostao je praktično nepoznat za određen društveni stalež u našoj zemlji. Konkretnije: on nije pevač narodnih masa, radničke klase – što je apsolutno van pameti“.
A vaše pesme? Volite li ih slušati? Vi, recimo, i vaši ukućani?
„Sin mi narodnjake ne podnosi! Nikako. Dogodi mu se da mi kaže: ‘Daj, ćale, ugasi tog seljaka’. a ja se nasmejem. Možda je i dobro rekao. Možda je i u pravu. Možda smo zaista to što ljudi pokušavaju dokazati. Onda se razuverimo, na koncertu, u kafani… tad se totalno predam. Popijem… To ubija i hrani, uzdiže i raspamećuje. Toliko ljubavi – a ja samo pevam. Pa, možda su zaista i zaslužili da nikad ne prestanem“.