0
Naša pevačica Stojanka Novaković, poznatija kao Stoja poslednjih par godina ne gostuje u TV emisija, te je nedavno sve iznenadila kada se pojavila u jednom podkastu gde je otvoreno govorila o svom detinjstvu i udaji sa 16 godina.
Poznata pevačica danas ima mnogo hitova iza sebe, nastupa širom regiona i ima karijeru na kojoj bi joj mnogi pozavideli. Međutim, u mladosti je prošla veliku golgotu, odrasla je u nemaštini, udala se sa 16 godina, rodila sina, a kada je imala 19 godina suprug joj je poginuo. Od tog trenutka život joj se menja iz korena.
Stoja je bez dlake na jeziku govorila o svemu detaljeno u podkastu „5cast“ na Telegraf.rs.
PROČITAJTE JOŠ:
Udala si se sa samo 16 godina. Kako su roditelji reagovali kada si im saopštila da tako mlada želiš da se udaš i odeš od kuće?
„Pa ja sam, nemirna sam, strašno bila. Bila sam jako bezobrazna, u smislu, mene mesto nije dražalo, ta energija moja nije mogla da se to podnese. Roditelji mi se nisu mešali u moju odluku. Bili su u fazonu je li to želiš? Izvoli! I sad dobrodošla u svet odraslih. Ni jedne sekunde se nisam pokajala, zaista. Ja sam sigla sve. Dok su moje drugarice išle u bioskop meni je bilo savršeno kod kuće. Završila sam trgovačku školu tako što sam bila u drugom stanju, ostalo mi je nešto malo ispita ali i to mi je dobro išlo. Na kraju odradila sam ja deo svog onog zadatka što sam imala a to je da završim školu. Međutim, ja sam imala jako dobrog muža koji je bio pun razumevanja i jedan dobar i skladan brak. I rodila sam dete iz ljubavi. I sad kažem, postigla sam sve i da sam mlada baka i da sam mlada majka i sve.“
Uprkos tome što si sa suprugom lepo živela, nije te napuštala želja i ljubav za muzikom. Prvu tezgu si imala u braku zahvaljujući tvojoj drugarici Zorani.
„Tako je. Zorana je bila moja školska drugarica. To veče smo izašle opušteno skroz, imale smo para samo za Koka Kolu. Srećom tata i mama su se zadržali se kod tetke i nisu došli. Bila je neka seoska slava i izašle smo u jednu od tih kafana. Zorana je znala da sam talentovana za pevanje i iskoristila je priliku kada sam otišla do toaleta da ponudi bendu novac koji nemamo kako bi mi ustupili mikrofon da zapevam. Rekla im je: „Ja ću da platim da moja drugarica otpeva jednu pesmu, koliko košta, samo recite“. I oni pristanu. Ja se vratila iz toaleta, sela za sto i čujem kako govore Stoja i ja ćutim, oni opet Stoja ja Ćutim, kaže ona: „Pa idi zovu te ljudi“. I sad ja kažem, pa ko zna koju Stoju zovu, nisam jedina ja, Stoja a i zašto bi mene zvali, niti ih poznajem niti ništa. I ona vikne:“Idi jesi normalna, ja sam im rekla da ću da im platim ti da pevaš i sada te zovu“. Тako da sam celu prepevala i mnogo para zaradila. Moj pokojni drug muzičar Sima i Rale nisu mi dali da stanem, da idem kući. Podelili su bakšiš sa mnom. Vrlo su bili korektni i fer. Nakon izlaska se vraćam kući i gledam u te pare i mislim se, Bože, šta ću da kažem, odakle mi je toliko para? Mene pare generalno nikad nisu interesovale.“
Šta si rekla suprugu kada si došla kući sa tolikim novcem?
„Ja sam rekla pokojnom mužu: „Evo ti, evo ti ove neke pare“. Stvarno nikad nisam volela pare i dan-danas nisam nešto ljubitelj para, za divno čudo. Eto, radim što moram da radim, da bi zaradila za egzistenciju i porodicu, ali meni pare baš ništa ne znače. Meni su pare, eto, papirići za koje ja moram da radim.“
Fascinantno mi je to da si ti bila udata, živela sa suprugom u kući, imali svoj život, imali ste i dete, ali opet si se plašila oca.
„Ja sam se više oca plašila nego supruga. Ja se nikog nisam plašila kao oca svoga. Poštovanje je to, i majke isto sam se plašila, šta će oni reći. A onda sam došla pa mužu rekla: „Nemoj da kažeš tati da sam zaradila puno para, i on kaže: „Pa odakle ti šta si radila“ bio je iznenađen. Rekla sam mu: „Ne mogu sad da ti objašnjavam, ne znam šta ću s ovim parama, samo ćuti, nemoj da im kažeš, molim te“, plašila sam da će da se ljute. Kada se desila nesreća sa mojim pokojnim suprugom, kada je poginuo, onda sam morala da se bavim tim poslom, htela ne htela. Bez obzira što je tata imao i zemlju i kuću, ja sam volela da imam svoj dinar i svoje pare, da ne zavisim ni od koga. I moj otac sa mnom nije pričao godinu dana. Međutim, prošlo je to kad sam ja dokazala da sam normalna i da nema priča i da ne pijem i da neću da ih brukam, tako da je super bilo.“
Tvoj suprug je poginuo u saobraćajnoj nesreći kada si imala 19 godina. Možeš li da se prisetiš tog dana?
„Da, bilo je jako teško, zaista teško. Uprkos tome što sam u tom trenutku imala samo 19 godina bila sam razumna dosta. Moj sin je imao tri godine, divnu svekrvu sam imala koja se ništa nije pitala, a bila je puna tuge, što je nekako normalno. Moj pokojni dever i familija od mog pokojnog muža su nas izbacili na ulicu, mene i moje dete, toga se najviše sećam, baš na dan sahrane je to bilo. Teška je priča, idem ulicom, mlada sam bila, 19 godina sa malim detetom, ne znam šta da radim, gde da idem. Ali izvukli smo se, Bogu hvala. Svekrvu sam i dalje obilazila, kad god moj dever nije bio tu, kradom sam išla kod nje, da joj odnesem nešto što sam spremila i skuvala, pošto je ona posle pala u krevet. Bila je toliko dobra žena, Bože, da sam ja nju baš, baš volela kao svoju rođenu majku, zaista. Jako mi je teško, dok sam bila mlađa pričala sam to nekako onako, više sam bila ljuta, ono kao: ja sam izdržala, mogla sam. Mislim da bi svaka žena stala u gard u mojoj situaciji, da ne da na sebe, da ne da na svoje dete, da se kao lavice bore, ali kako godine idu sve mi teže i teže pada, zašto? Zato što sam vrlo brzo izgubila roditelje, mladi su umrli, moj otac je imao 57 godina, majka 61, to je nešto skoro bilo, pre desetak godina, i nekako sve se izrašalo u tih nekih 10-ak godina. I nučići, i gubitak roditelja, i emotivni stres koji sam imala, i svi su nekako bili protiv mene. Ii mediji, moram da kažem, koji su izmišljali, naravno, da sam bila tamo, pevala za nekog ratnog borca. Ljudi, ja nemam pojma, ja sam isključena iz ovog sveta, ja imam neki svoj svet. Isključivo volim životinje, volim svoju kuću, ja sam kućni pacov, što se kaže, i ne bavim se ničim drugim. A tada da ne pričam kako sam bila emotivno skrhana, i na pravdi Boga bila osuđena od mnogih kolega. Ni kriva ni dužna nisam bila.“
Možeš li da kažeš da je dan u kome si izgubila supruga i ostala na ulici najteži u tvom životu?
„Ja sam radila i moja najbolja drugarica je sela u auto i došla do mene da mi kaže šta se desilo. Naravno, odmah sam otišla u porodičnu kuću i nisam bila baš dobro dočekana. Tako da smo moje dete i ja bili odmah na ulici.“
Zašto?
„Oni su mislili da sam ja kriva. Ja ih opet razumem na neki način. Verujte ljudi neslomljiva sam, zaista. To je tuga, ne daj Bože nikom. Bila sam mlada i podnela sam nekako muški. I nikada se nisam naljutila na njih.“
Ni nakon izbacivanja iz kuće nisi se vratila u kuću kod roditelja. Zašto?
„Ne, nikako. Nikada nisam dozvolila da budem jadna i paćena. To nikada. Kada bih umrla to ne bih dozvolila. I drugi put sam ja bila izbačena iz rođene kuće koju sam ja zaradila, ni tada se nisam predala. Ako nisam dala, nisam ni uzimala. Ponosna sam na sebe i čovek mora jednostavno pozitivno da razmišlja nikako da jadikuje“, izjavila je Stoja u podkastu „5cast“ na Telegraf.rs.