Nova.rs u Draškovoj kući: Sad je jasno zašto se toliko sviđa pevačicama VIDEO

Nekoliko dana pre dočeka 2021. godine, jednog hladnog, decembarskog jutra, ekipa portala Nova.rs obrela se u Banjaluci. Razlog je bio intervju sa gradonačelnikom (banjalučkim princom) Draškom Stanivukovićem. U stvari, glavni razlog, budimo iskreni, koji nas je doveo u ovaj grad, bila je - Draškova kuća.Nećkao se Draško da li da nas pusti da kročimo u njegovu vilu, ali upornost da uđemo u jednu od najpopularnijih kuća u regionu, bila je jača. I uspeli smo.

Bela fasada, bele skulpture, bela fontana… belo kao u „nevine neveste“, na dva sprata i sa potkrovljem, sve opasano ogradom od kovanog gvožđa. Pozvonili smo na kapiju i vrata su se otvorila. Mrak je tada već uveliko pao, ali popločani put do glavnog ulaza u vilu, osvetljen je fenjerima, pa nije bilo saplitanja, a nismo se ni izgubili, što u prostranom dvorištu i vrtovima, koji okružuju ovaj mali „dvor“, ne bi bilo nemoguće.

Polukružne stepenice sa „grčkim“ stubovima su sa obe strane ulaza, pa možete da birate kako ćete joj prići. Okružuju belu fontanu, a male gipsane skulpture svuda su oko nas, pa se na momente osetimo kao da smo u okolini Požarevca ili Kruševca, u nekom od brojnih gastrabajterskih dvorišta, iz kojih pozdravljaju labudovi i lavlje glave.

Sa kamerom i fotoaparatom, uđosmo nas četvoro na vrata, koja vode u prizemlje i slavsku trpezariju. Stigao nam je i vodič, a poslao ga je Stanivuković da organizuje obilazak, ali i da motri, jer ipak smo novinarska njuškala i zavirujemo u kuću, u kojoj kao da svaki kutak krije neku tajnu.

Stao je ispred nas, na mali tepih u hodniku, i - izuo cipele.Gledamo ga, u čudu. Pitamo se, šta nam je činiti, da li i mi da se izujemo, ili da se pravimo ludi?

„Da se izuvamo?“ odlučujemo da pristojno pitamo i naravno, očekujemo odričan odgovor, jer ipak je hladno, nemamo papuče, a neki možda nisu obuli čarape reprezentativne za šetnju po „zlatu“.Neodređeno klima glavom gore-dole, pa levo-desno, i odgovara:

„Kako želite... ljudi se uglavnom izuju... da ne prljamo. Ne brinite, kuća ima podno grejanje u svim prostorijama“, teši nas.Dalje krećemo u čarapicama, laganim korakom napred. Stvarno je toplo, podovi su čisti, greju i sjaje se, pa onako umorni, lako bismo mogli da prilegnemo i zaspimo na pločicama.

U trpezariji je sto, kojem se kraj jedva vidi, sa preko 20 stolica. Sa strane je kamin, okružuju ga  dve fotelje, na koje kao da nikada niko u njihovoj istoriji nije sedeo, a tu je i retro telefon, sve je u plavo-belim tonovima, sa ornamentima, kakve moja baka ima u kupatilu. Kuća vrišti i pršti od kiča i neukusa, ali to se valjda traži.Vodič se malo nakašljao, pa nam je saopštio pravila ponašanja, za koje nismo znali da postoje.

„Prvi i drugi sprat nećete snimati. Zabranjeno je. Trpezarija i potkrovlje može, to je sve.“Pokunjeni pristajemo na uslove, jer bolje išta nego ništa. Ipak, pravila ne nalažu da do potkrovlja moramo da žmurimo. Usisaćemo pogledom svaki ćošak, a onda ćemo svima ispirčati šta smo videli.Penjemo se na prvi, a potom i na drugi sprat. Stepenice obložene zlatnom bojom zaslepljuju nas, ali i podsećaju na nešto već viđeno. Vodič nas informiše da su rađene po uzoru na one u brodu Titanik. Dobro… reakcija je izostala, jer zašto bi iko u ovakvoj palati pravio stepenice kao na brodu?

Dok gazimo po zlatnim, stvarno zlatnim, pločicama, pažnju privlače slike koje krase zidove, a vredne su do nekoliko stotina hiljada evra. Popeli smo se, a da nismo trepnuli, jer nam se činilo da smo upravo teleportovani u lošu kopiju Luvra, čak je i fotografisanje zabranjeno. Prosto čoveku dođe da opsuje na francuskom, da se uklopi. Ukrasi, vaze, stolice, „stolići“, sve kao da je ukradeno od mladog Luija XIV, premešteno u Banjaluku, pa pomešano sa malo palanačkog nasleđa.Pitamo se, žive li uopšte ljudi u ovoj kući, ili lutke?

Muzejski eksponati sačekuju nas dok se penjemo uz stepenice i sve je pod konac i pod pravim uglom, dosadno i sterilno, toliko da smo krišom morali da prekršimo koje pravilo, i fotografišemo se dok „vodič“ nije gledao. Gde je prašina? Gde su mrvice od hrane? Gde su otisci masnih prstiju po staklima, po ogledalima? Koliko je vremena i ljudi potrebno da se ovolika palata, ovako ulicka? Pitam, ali odgovor ne dobijam. Služavka i batler su, ili nevidljivi, ili imaju slobodan dan, ali definitivno postoje. Ne znam koliko u kući ima prostorija, nisam stigla da prebrojim, ali svaka je priča za sebe, to vam garantujem.

Na drugom spratu nalećemo na drvene, netipične stepenice za ovaj tip kuće. One se, poput onih u američkim filmovima, spuštaju sa plafona i vode u – potkrovlje. I konačno smo tu, u Draškovom malom kutku, gde nam je fotografisanje i snimanje odobreno „sa vrha“.Ulazak u potkrovlje ove kuće je skoro pa zavirivanje u um Draška Stanivukovića. A tamo je jedan veliki Titanik. O njegovoj opsednutosti Titanikom ranije sam slušala, a popeli smo se i čuvenim stpenicama, ali prava brodska „žurka“ počinje na poslednjem spratu, tik ispod krova, a ja ne smem ni da se nasmejem, bilo bi nepristojno. Na policama su manje i veće replike broda Titanik, na kojima bi mu i sam Džejms Kameron pozavideo, sa sve Leom i Kejt. Osim brodova, uspomene na detinjstvo i „manekenske“ dane prekrivaju zidove, a foto niz zidnog oltara na kojem su slike Draška, Draška i opet Draška, na momente prekine po koja ikona.

Potkrovlje je naravno podeljeno u više delova, jer ne može ceo Titanik da stane u jednu prostoriju. U centralnoj sobi je – bioskop. Dušek, koji hipsterski privlači goste da se zavale i zgrabe činiju sa kokicama, dok na džinovskom televizoru ide film, prostire se po sredini poda. Iza jednih vrata je „radna soba“ sa stolom – replikom onog sa Titanika, naravno, a iza je mini teretana sa pilates loptama i tegovima. Nisam sigurna da su na Titaniku imali pilates, ali ko sam ja da sudim... Biblioteka je siromašnija nego što sam očekivala, ali tu je sve, od Boga do Andrića i visoke politike.

I tako smo, u čarapama, po toplim podovima, obišli kuću uzduž i popreko. Sišli smo niz stepenice, jedne, druge, treće, pa nazad do trpezarije po obuću i kapute. Na izlazu nas je vodič poveo do „voznog parka“ ili sajma automobila, kako bi ga nazvali poznavaoci, ali nam nisu dali da se provozamo, pa ih nećemo dalje hvaliti.Na kraju našeg obilaska, jedno nam je jasno, kuća Stanivukovića idealna je za pevačice i njihove spotove, pa ne čudi što je jedna nedavno odlučila da se u njoj možda malo duže zadrži. Mnoge „snajke“ ogreble bi se za titulu „banjalučke princeze“, ali taj nivo kiča, ne može da isprati baš svako.Bonus videoTanja Savić o navodnoj aferi s Draškom Stanivukovićem

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=tanjasavicovezisastanivukovicemgp-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2584584"]Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.