ISPOVEST "U ovom poslu se valja praviti lud": Legendarni pevač otkriva detalje iz svoje karijere, kako je očuvao brak ali i šta ostavlja u nasledstvo

Legendarni pevač je u velikom intervjuu za Nova.rs ispričao kako je izgledao njegov početak, dolazak na estradu ali i mnoštvo anegdota sa svojim kolegama koje su najveće muzičke zvezde na našoj javnoj sceni.Pevač ističe da je vreme kada je on bio jedna od naših najvećih muzičkih zvezda je bilo potpuno drugačije nego sada.Pored pesme „Selo moje lepše od Pariza“, Rade je snimio i čuvene hitove „Žene vole oficire“, „Pogledom te tražim“, „Ti si žena mog života“, „Putuju kočije bele“, „Lepotica i sirotan“, „Dođi dušo da štedimo struju“, i još mnoge druge.Da li vam je pesma „Žene vole oficire“ obeležila karijeru?„Malo mi je krivo što mi je ta pesma obeležila karijeru jer sam prethodno imao još uspešniju pesmu ‘Selo moje lepše od Pariza’, koja mi je napravila karijeru. Dosta pre ‘oficira’ bila je pesma ‘Pogledom te tražim’ i od nje sam živeo čitavih pet godina. Problem sa pesmom ‘Žene vole oficire’ je u tome što šta god da sam snimio nakon nje nije moglo da je prevaziđe i da mi prođe“, kazao je Rade.

Vi ste rodom iz sela Goračić kod Guče, da li vaša karijera počinje nakon što ste se preselili u Čačak ili ranije?„Može se reći da sam ja ozbiljnije počeo da se bavim 1975. godine, a kada sam počeo da se bavim tim poslom polako sam napuštao selo i prvo sam počeo da nastupam u banji Trepča. Oženio sam se 1978. godine i tada se zvanično doselio u Čačak, tada sam upoznao i Predraga Vukovića Vukasa, moram da dodam da me je kod njega odvela Nada Topčagić i zato sam ja kasnije neke druge kolege odveo kod Vukovića i trudio se da im pomažem. Usledila je jedna mala pauza i ja sam došao sa jednim orkestrom u Čačak, gde nas je Vuković slušao. Onda 1982. godine došli u „Domu sindikata“ na Hit Paradu sa pesmom „Selo moje lepše od Pariza'“, dodao je.

„Hit Parada“ je bio jedan od najprestižnijih takmičenja?„To je bio festival bez takmičarskog karaktera, koji je svake godine dovodio dva ili tri nova lica. Iste godine sa nama probili su se i Lepa Brena i „Slatki greh“. Ja sam mislio da mi niko neće verovati ako se pojavim u šajkači i belom odelu, te sam od svog ujaka, koji je bio otmeni seljak uzeo nošnju. Bio sam vrlo popularan u okolini Čačka, ali me u Beogradu nisu znali, ali kad sam izašao u teget sakou i opancima, to je izazvalo simpatije. Od treme sam se preznojavao, a nisam ni smeo da spustim mikrofon jer sam se plašio da će mi se zakačiti za šiljakre na opancima i da ću pasti. Kada sam otpevao ‘ja sam seljak u srcu i duši’, ceo Dom sindikata se podigao na noge. Tada sam shvatio da kada te narod podigne, nema te sile koja može da te sruši. Sve može da se kupi, ali ljubav publike i naroda, to ne može“, rekao je Rade.

Kako su izgledale turneje u to vreme?„Pošto sam ja tezgaroš, kada vidim da me publika ne voli ja okrenem na neke modernije pesme i pridobijem ljubav publike. U gradovima bivše Jugoslavije nema hale koju nisam srušio i to sve sa tom šajkačom, bez ikakvih problema. Malo su se kolege sa kojima putujem bunile, plašile su se Bosne i Zagreba, a iskreno tamo sam najbolje prolazio. Kad god sam imao nekog nerpijatelja, ja sam se držao toga da ‘prijatelja treba ceniti’ i oni su to znali i zato me poštuju do današnjeg dana“, ocenio je Jorović.Pričalo se da imate vrlo visok IQ, preko 160.„To je davno mereno, ali u ovom poslu i ne treba mnogo biti pametan, valja se napraviti lud. Ljudi od kojih zavisi moja karijera ne trpe neke pametnjakoviće, mada ima mnogo muzičkih urednika koje bih ja smenio“, dodao je pevač.

Koliko se tada ulagalo u pesmu i karijeru?„Ulagalo se dosta, a mi smo sa autorima imali drugačije dogovore. Ja sam imao sreću da imam talenat, a i potičem iz tog kraja u kome se pratilo šta narod priča, pratio sam socijalne prilike i prema tome sam donosio teme, a i saradnicima davao predloge šta tržište traži. Nije bilo velikog plaćanja kao danas, ali sam ja morao da počastim svoje saradnike iz razloga što je raspadom Jugoslavije došlo i do velikih devalvacija, pa ljudi koji su zarađivali od autorskih prava nisu imali ništa, jer je sve devalviralo“, rekao je Rade.Napisali ste oko 30 pesama.„Jeste, a snimio sam preko 200. Moram da se pohvalim da sam imao tu čast da u studiju Radio Beograda radimo neke pesme za potrebe PGP-a. Mogu biti ponosan pogotovo što neke od pesama koje sam pisao imaju tu etno vrednost. Pesma ‘Žene vole oficire’ bila je moja ideja, a ja sam svoje beleške dao Mili Janković da ona kroz tu moju ideju vidi šta bih ja hteo i ona me je odlično snimila. Meni je ta pesma baš legla jer sam i kao vojnik bio prvi koji je počinjao sa pesmom“, kazao je Rade.

Sarađivali ste sa Vesnom Zmijanac, a i Ceca se u tom periodu pojavila, čak ste se pojavili i na njenoj svadbi?„Par puta smo imali priliku da sarađujemo. Ona je kao devojčica dolazila sa njenim roditeljima, obično je tata dolazio kao pratnja. Snežana Đurišić, Zorica Marković, Šeki Turković, Radiša Urošević, Marinko Rokvić, Jašar Ahmedovski, to je bila neka generacija koja je radila i koncerte i veselja, išli smo tamo gde nas narod traži. Ne kažem da sam bio zvezda, ali sam bio čuven čovek pa sam imao priliku i da obiđem sveta. U Americi sam bio samo jednom zbog svadbe mojih zemljaka, mada su me tamo puno tražili“, rekao je Rade.Da li vam je Marinko Rokvić bio tada konkurencija?„Bio je kako ne, svi smo mi na neki način jedni drugima bili konkurencija. Zavisi gde ko ima veće uporište i simpatije, ali u principu smo se svi lepo slagali. Putovanja su bila jako zanimljiva, pogotovo dok je bila Jugoslavija, autobusima je putovalo 50-60 pevača i to na čelu sa Miroslavom Ilićem, Dobrivojem Topalovićem, a bili su tu neprevaziđeni Safet Isović, Šaban Šaulić, a mi ostali smo se borili za aplauze. Naravno da mi takva vrsta druženja mnogo nedostaje, a normalno da je bilo tu i neke vrste sujete“, iskren je bio pevač.

Postoji čuvena anegdota sa nastupom u jednoj kafani u Parizu.„Ulazi devojka, ja taman završio sa pesmom ‘Selo moje lepše od Pariza’ , a ona kaže ‘Je l’ mogu da vas poljubim?’, ja odgovorim da može, ali da mi nije jasno čime sam zaslužio, ona mi kaže ‘Ja nisam još srela pevača da je tako originalno otpevao ovu pesmu kao Rade Jorović’, a momak pored joj kaže ‘Pa to je Rade Jorović’, posle toga me je prepoznala. Najveći kompliment mi je kad dođe omladina koja ne voli narodnu muziku, ali mene vole“, kaže Jorović.Je l’ ima omladine na nastupima?„Ima i to itekako. Više puta kažem ‘ajde da pevam neke modernije pesme, a oni traže ‘Kočije bele’. Omladina voli dobru i kvalitetnu muziku, pogotovo ritmičnu da mogu da igraju“, dodao je pevač.

Narod se uželeo dobrih i kvalitetnih pesama. Danas se snimaju pesme koje traju mesec dana i nestanu, a i karijere grade na skandalima.„Meni je žao, ja vidim da tu ima mnogo talentovanih koji dobro pevaju, ali nemaju svoje pesme. Oni jadni snime jednu ili dve pesme, a mi smo snimali 10 za jedan album, da bi se jedna izdvojila i bili smo sretni ako se jedna izdvoji. Mislim i da je tu reč o krizi autora. Onda prepevaju naše to može i da smeta i da populariše pesmu, ali po mom mišljenju više smeta. Ja bih više voleo da imaju svoje pesme, pogotovo što ima mnogih koje poštujem i cenim. Ima vrlo mali broj dobrih ljudi i lepo vaspitanih devojaka, ali ima i onih koji se prave ludi. Imam dug časti svojoj profesiji da je maksimalno štitim i pomažem, a oni su dužni da to nastave“, rekao je Rade.

Ša se desilo sa pesmom „Ruzmarin u travi“?„Ja sam osmislio da to rade takozvani ‘Dragačevski trubaduri’ nešto poput Dejana Petrovića danas i mi smo počeli da vežbamo. Međutim pojavi se tu Zoran Jovanović i Vuković mu kaže da proba on tu pesmu i pitali su me da li želim da mu prepustim pesmu, nisam pravio problem. Fer plej je uvek postojao i Zoran mi se posle odužio kroz život“, dodao je Rade.Da li vam nedostaju te turneje i putovanja?„Naravno, danas uglavnom putujem sa kulturno umetničkim društvima, to su sve divni momci i devojke i sa njima je tako časno družiti se. Ima malo kolega sa kojima se družim, svi smo skloni da lanemo neku reč i to se prenese. Onda se tu napravi neka priča, a ja to ne volim i nikad se time nisam bavio“, rekao je pevač.

Ko je tih godina na estradi bio konfliktna ličnost?„Bile su to ove pevačica, devojke (smeh). To je bila borba za publiku, Nada Topčagić, Vera Matović, Zorica Brunclik, sve lepe i mlade, pa onda jedna razmišlja kako drugu da slomi kod publike, ali sve se one na kraju pomire“, kazao je Rade.Da li je istina da ste dobijali gomilu pisama dnevno?„Jeste, to je bilo kao danas kada pokušavaš na Fejsbuku svakome da odgovoriš na poruke, pa onda pošalješ nekome kompliment, nekome ružu, ali svakome različito. Slao sam po sto pisama dnevno, al onda ne mogu više jer me zaboli ruka. Po pitanju poštovanja publike sam mnogo poprimio od pokojnog Safeta Isovića, on je imao te manire, a tu je prednjačila i Vera Matović koja je mnogo odgovarala na ta pisma“, rekao je pevač.

Neda Ukraden je nedavno objavila knjigu o svom životu. Pisala je detaljno o onome što se dešavalo. Je l’ biste vi možda pisali knjigu?„Ja sam krenuo da pišem rodoslov moje familije u vreme korone, podstaknut pesmom ‘Ostavio deda sve kako treba’, ali tek treba to da pretočim u knjigu i pokloniću je rodbini i onima koji bi želeli da saznaju nešto o meni. Kad je Neda Ukraden u pitanju ona je meni jako zanimljiva ličnost, duša od žene i prava dama. Kao mladić ja sam nju upoznao na Ostrvu cvijeća, gde smo je slušali i tada je kao i danas bila jako lepa. Veoma je poštujem i kao ženu i kao koleginicu“, rekao je Rade.Je l’ pamtite neku anegdotu sa njom?„Jednom smo zajedno nastupali, ona je bila zvezda večeri i ja je najvljujem sa ‘Devojka zbog koje ja žalim što sam se rano oženio’, a ona mene prvo poljubi, pa mi šapne ‘veliki si đavo“, dodao je Rade.

Kako je vaša supruga reagovala na vašu popularnost?„Iskren da budem ona zna kako je bilo u njenoj duši. Bilo je tu ljubomore, koja je prirodna, a i ja sam se dosta čuvao da ne dođe do nekog skandala. Mi smo sve fino rešavali, supruga je bila stub kuće i porordice. Jedan sin je fudbalski trener, a drugi je inače dizajner, ali živi sa porodicom u Čačku na dedinom imanju. Iako smo u Beogradu, nismo napustili naše Dragačevo. Ja sam tu sedmo, osmo koleno koje se rodilo, to je porodično imanje. Sve je teže održavanje i odlazak, dođe mi da prodam, pa mi bude teško u duši kada samo pomislim na to“, rekao je Rade.

Često se piše o romskim svadbama. Kažu da se tu deli bakšiš, a pevači se samo smenjuju, je l’ ste vi nekada pevali na njima?„Bogami sam ja poprilično bio ljubomoran na moje kolege koji su radili romske svadbe jer su to prema pričama, ogromne pare. Ja sam imao prilike samo jednom ili dvaput u okolini Požarevca, ali to nije u onoj meri u kojoj su se kitili pevači u Italiji ili Francuskoj. Nekako ja nisam imao sreće da se probijem kod njih, mada bih ja njih sigurno zadovoljio. Kroz karijeru sam dosta sarađivao sa Romima i uvek ih je bilo u mom timu, oni imaju dušu i rađaju se sa tim. Mislim i da su ih kolege malo zloupotrebili kroz karijeru, ali to su sve pare u pitanju. Nikad neću da zaboravim jednog kolegu koji je na svadbi bacio mikrofon jer su bacali pare na nas, kaže ‘Ma neću bre, mi pevamo od srca, a oni bacaju pare da vidi narod, što malo ne uživaju?'“, zaključio je Rade Jorović.BONUS VIDEO: ISPOVEST "Minimaks je slikanje naplaćivao 500 maraka, a meni je rekao 'za tebe je prvo gratis'": Ekstra Nenina nikad ispričana priča o karijeri, besparici i ranoj smrti roditelja

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=ekstranenaispovestslikanje500marakaam2-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="5990690"]