INTERVJU Tomo Ricov: Weekend.19 ove godine otvara nove teme

Od zagrebačkih klubova i DJ pultova do organizacije više od hiljadu evenata i stvaranja Weekenda Media Festivala, Tomo Ricov je karijeru gradio na sposobnosti da prepozna ljude, teme i trenutak koji mogu da pokrenu publiku. Festival koji je počeo kao okupljanje ljudi iz medija i komunikacija danas povezuje tehnologiju, biznis, finansije, zdravstvo, obrazovanje, film, zabavu i brojne druge industrije. Weekend se vremenom menjao zajedno sa svetom oko njega. Naš sagovornik tvrdi da se najvažniji susreti često događaju van konferencijskih sala, šta AI donosi budućnosti i kako danas „osluškuje“ publiku.

Weekend je nastao kao festival za ljude iz medija i komunikacija, a danas okuplja tehnologiju, finansije, energiju, ljudske resurse, zdravstvo, obrazovanje, film i brojne druge industrije. Da li ste proširivanjem Weekenda sačuvali njegovu prvobitnu ideju ili ste od jednog festivala napravili potpuno novi format?

Sačuvali smo upravo ono zbog čega je Weekend i nastao. Industrije su se promenile, program je postao mnogo veći, ali osnovna ideja ostala je ista: okupiti zanimljive ljude iz celog regiona, staviti ih u neformalnu atmosferu i podstaći da razgovaraju o važnim stvarima. Kada smo počinjali, mediji, marketing i komunikacije mogli su se posmatrati kao relativno zaokružen svet. Danas više ne možete ozbiljno da govorite o medijima bez tehnologije, o tehnologiji bez finansija, o biznisu bez ljudi, niti o budućnosti bez zdravstva i obrazovanja. Mi nismo na silu širili Weekend – svet oko nas proširio je teme o kojima moramo da razgovaramo. Dakle, format je veći, ali DNK je isti. Da smo ostali samo na temama iz 2008. godine, to ne bi značilo da čuvamo tradiciju, nego da smo prestali da pratimo stvarnost.

Kažete da se najvažniji razgovori na Weekendu često ne događaju u konferencijskim salama, već u hodnicima, uz kafu, druženje ili kasno uveče tokom zabave. Da li se najbolji biznis i kreativne ideje zaista mogu isplanirati – ili nastaju upravo onda kada glavni (dnevni) program završi?

Dobar program možete i morate isplanirati. Ali trenutak u kojem se dvoje ljudi upoznaju, shvate da imaju zajedničku ideju i odluče da nešto naprave – to ne možete staviti u raspored u 17.45h. Naš je posao da stvorimo uslove da se takve stvari dogode. Dovesti prave ljude, otvoriti zanimljive teme i napraviti atmosferu u kojoj će ljudi razgovarati bez kravate, protokola i unapred pripremljenih rečenica. Nekoga čujete na pozornici, kasnije ga sretnete, uz kafu ili za šankom, i iz tog razgovora nastane saradnja. To je velika vrednost ’fizičkog’ događaja. Sve informacije sa nekog predavanja sutra možete pronaći na internetu, ali internet vam neće slučajno dovesti pravog čoveka za sto u dva ujutru. Weekend hoće.

Ovogodišnji Weekend.19 donosi čak osam festivala ili zasebnih programskih celina, uključujući Health.Weekend i Education.Weekend. Kada ste shvatili da više nije dovoljno pričati samo o medijima i marketingu, već da se sve industrije danas prepliću?

Nije se dogodilo da smo samo jednog jutra rekli: „Od danas pričamo o svemu.“ Festival se razvijao organski, zajedno sa publikom i industrijama koje okuplja. Tehnološke kompanije postale su medijske kompanije, banke su postale tehnološke kompanije, energetika je postala politička i društvena tema, a zdravstvo i obrazovanje više nisu odvojeni od tehnologije, komunikacija ili tržišta rada. Granice među industrijama postoje još uglavnom u nazivima konferencijskih dvorana. Mi smo samo pratili gde odlaze ljudi, kapital, ideje i problemi. Health.Weekend i Education.Weekend logičan su nastavak toga. Jer ako govorimo o budućnosti društva, zdravstvo i obrazovanje jednostavno ne možemo izostaviti.

AI je ove godine praktično svuda – od zdravstva i obrazovanja do kreativnosti, finansija i tehnologije. Da li vas više fascinira ono što veštačka inteligencija može da uradi ili vas više brine to što će ljudi zbog tehnološkog razvoja možda izgubiti svoje poslove?

Fascinira me brzina kojom se sve događa, ali me istovremeno fascinira koliko smo mi ljudi skloni da prvo napravimo alat, a tek onda razmišljamo šta ćemo s njim. Naravno da će neki poslovi nestati. Nestajali su i ranije, sa svakom velikom tehnološkom promenom. Ali nastaviće da nastaju i poslovi koje danas još ne znamo ni da imenujemo. Veći problem vidim u tome hoćemo li dovoljno brzo prilagoditi obrazovanje, kompanije i sopstvene navike toj promeni. AI može ubrzati procese i pomoći nam da budemo efikasniji, ali još uvek ne može da zameni radoznalost, dobar ukus, odgovornost i sposobnost povezivanja naizgled nepovezanih stvari. Ako mu prepustimo i razmišljanje, onda problem nije u veštačkoj inteligenciji, nego u nama.

Program Weekenda.19 spaja Jamesa Bloodwortha, koji govori o usamljenosti, mladim muškarcima i manosferi, Fredrika Harena i njegovu priču o kreativnosti, ljude iz Silicijumske doline, ali i regionalne glumce i filmske autore. Po kom kriterijumu vi prepoznajete govornika za kojeg možete reći: „Ovaj čovek ili ova žena će napraviti problem, raspravu ili dobru priču“?

Najgori govornik je onaj s kojim se svi unapred slažu i za kojeg već znate šta će reći. Može biti vrlo pametan, može imati savršenu prezentaciju, ali ako publiku ni u jednom trenutku ne natera da se zamisli, naljuti, nasmeje ili promeni mišljenje, onda nismo napravili mnogo. Tražimo ljude koji imaju znanje, ali i stav. Ljude koji mogu komplikovanu temu da objasne normalnim jezikom i koji nisu došli da održe korporativni govor. Dobar govornik ne mora da napravi skandal, ali mora da proizvede reakciju. Važna je i kombinacija. James Bloodworth, Fredrik Haren, Laura Bermudez i Miljenko Jergović na prvi pogled dolaze iz potpuno različitih svetova. Ali svi iz svoje perspektive govore o vremenu u kojem živimo i promenama koje osećamo. Upravo iz susreta tako različitih ljudi i ideja obično nastanu najbolje rasprave i priče.

Organizovali ste više od hiljadu evenata, vodili klubove, pokretali festivale i radili sa najvećim svetskim kompanijama. Šta je najveća greška koju ljudi iz biznisa prave kada pokušavaju da organizuju „veliki događaj“ – a zapravo zaborave na ono najvažnije?

Najčešće krenu od pitanja koliki će biti ekran, ko će nastupiti i koliko ljudi mogu da uguraju u prostor, a zaborave da pitaju zašto bi neko uopšte došao. Velik događaj nije onaj koji ima najveću pozornicu, nego onaj koji ljudima ostane u glavi. Možete imati impresivnu produkciju, ali ako nema ideje, ritma i emocije, dobili ste samo veoma skupu scenografiju. Druga je greška misliti da postoji jedna velika stvar koja će spasiti događaj. Ne postoji. Dobar event sastoji se od hiljadu malih stvari koje publika možda pojedinačno neće primetiti, ali će odmah osetiti ako neka od njih ne funkcioniše. I, naravno, ključni su ljudi. Možete imati najbolju ideju na svetu, ali bez dobrog tima imate samo lepu prezentaciju.

Ako je dobar DJ onaj koji ume da pročita publiku, da li je dobar direktor festivala zapravo ista stvar – samo što umesto pesme bira ljude, teme i trenutak u kojem će nešto staviti na scenu? I šta danas „čujete“ kada osluškujete publiku Weekenda?

To je gotovo isti posao. DJ može pripremiti najbolju kolekciju ploča, ali ako ne oseti publiku, isprazniće podijum. Isto je sa festivalom. Možete dovesti najveća imena, ali morate znati šta ljude u tom trenutku zanima, šta ih muči i čime ih možete iznenaditi. Pritom „čitati“ publiku ne znači dati joj samo ono što već voli. Dobar DJ ponekad pusti pesmu za koju ljudi još ne znaju da žele da je čuju. Mislim da i festival mora da radi isto – prepoznati temu pre nego što postane očigledna i spojiti ljude koji se inače ne bi sreli. Danas od publike Weekenda čujem veliku potrebu za stvarnim susretom. Svi imamo previše sadržaja, previše ekrana i previše informacija. Ono čega nemamo dovoljno jesu kvalitetni razgovori, nova poznanstva i osećaj da smo nekoliko dana deo nečega živog. Zato, koliko god program rastao, neformalnost i druženje moraju ostati najvažniji deo Weekenda.

Kada biste mogli da vratite vreme i na jedan dan ponovo budete Tomo Ricov koji pušta muziku u Kulušiću ili nekom od zagrebačkih klubova krajem osamdesetih – koja bi pesma zauzimala posebno mesto u vašem setu i zašto?

Verovatno bih pustio „Lucille“ Little Richarda. Nije tipičan odgovor ako govorimo o zagrebačkom klubu krajem osamdesetih, ali to je pesma od koje je za mene sve počelo. Čuo sam je na radiju kada sam imao desetak godina i pogodila me kao grom. Tada sam shvatio da muzika može da promeni energiju prostorije, raspoloženje i, očigledno, ceo život. A možda bih je pustio i zato da proverim da li bi današnja publika reagovala jednako. Mislim da bi. Tehnologija se menja, klubovi se menjaju, generacije se menjaju, ali dobra pesma i dalje za nekoliko sekundi napravi ono za šta je nekim konferencijama potrebno tri dana.