0
Guru Mohandji iz Indije kome je supruga Devi Mohan srpskog porekla, druži se sa porodicom Djoković i Divac, a u jednom trenutku je prihvatio njihov poziv i boravio na Kosmetu.
Kada je mama Ane Divac preminula u 88. godini, supruga Vlade Divca istakla je koliko joj je značilo što je Mohandji bio sve vreme uz nju. Indijski guru rođen je 23. februara 1965. godine. Mohanđi je javnosti poznat kao humanista, koji je kroz nesebično služenje svoj život posvetio svetu. Čvrstog je uverenja da je biti humanista najbolja religija za sve ljude, a svoju ljubav poklanja svim bićima na planeti zemlji, hodajući putem “ahimse” (nenasilja), tj. putem čistote misli, reči i dela. Mohandji je ovom prilikom opisao kako pomaže ljudima, koliki je stepen izlečenja i šta je to što je najproblematičnije kada je srpski narod u pitanju.
PROČITAJTE JOŠ
Kako vi zapravo pomažete ljudima?
– Ja pomažem ljudima na mnogo različitih načina. Jedan od tih načina jeste kroz hranjenje gladnih. Drugi način je takođe i davanje krova nad glavom i takođe kroz humanitarnu pomoć. Takođe, kada su u pitanju vremenske nepogode, kao što smo imali slučaj u Turskoj i u Maroku, npr. Te predele je zadesio veliki zemljotres. Naši timovi su otišli u te dve zemlje i pomogli su ljudima s osnovnom primarnom humanitarnom pomoći koja im je tada bila neophodna. Takođe, daću vam jedan primer kako se ustvari ljudi udružuju kada su u nekoj nevolji, kao, na primer, posle kovida. Saznali smo da u Kanadi blizu našeg centra mira koji su masovno izgubili poslove zbog kovida. Neki od njih su imali velije krize i želeli su sebi da oduzmu život. Mi smo ih povezali i oni su se zajedno u toj zajednici osećali sigurnije i osećali su kao da mogu da doprinesu toj nekoj promeni. Kada su udruženi u zajednici, to su neki od načina na koji zapravo mi pomažemo ljudima da se osete da nisu sami i da u toj zajednici mogu da naprave tu transformaciju, promenu i da dobiju pomoć koje im je neophodno u datom trenutku. Još jedan primer su ratovi, kao npr. situacija u Ukrajini, gde smo od samog početka prisutni, naravno na način tako da naši volonteri koji idu tamo su na sigurnom i nikako ne šaljemo ljude da daju humanitarnu pomoć, a da ih ugrožavamo. Akcije se izvršavaju iz Londona i šalju se kamioni humanitarne pomoći do Ukrajine da bi ljudi mogli da dobiju ono što im treba.
Na koji način još vi pomažete ljudima, pošto to nije samo ovo o čemu smo upravo do sada ispričali.
– Načini na koji ljudi mogu da rade na sebi su kroz programe i redovne seminare koji održavamo širom sveta. Na tim tipovima i programima postoje tehnike koje mi nudimo ljudima poput meditacije, joge, vežbe disanja i raznih drugih tehnika, kako bi ljudi mogli sa se stabilizuju. Naš glavni cilj je da se u stvari ljudi u zajednici stabilizuju, jer kada su individue stabilne, onda je i zajednica stabilna i to je glavni cilj. Međutim, kada ljudi nemaju da jedu, prvo im damo da jedu, jer ono što je najbitnije i što uvek osluškujemo jeste šta su ljudske potrebe, tako da oni ljudi koji su spremni da idu korak dalje moraju da imaju osnovne potrebe zadovoljene. Takođe, najbitnija stavka naših programa je i da budes ti ti! Nemoj biti kao ja. Ja ne učim ljude da budu kao ja, već da budu ono što su oni. Znači, budi ti je glavni slogan i cilj mojih programa. Tako da, zapravo ta prirodnost koja izlazi iz ljudi je ono što ljude stabilizuje kada mogu da dođu do izražaja kao unikat i kao individue koje jesu prirodno.
Kakvo ste iskustvo imali sa ljudima iz Srbije i gde bi oni mogli da vas pronađu?
– Moja supruga koja sam upoznao 2010.godine. Ona je poreklom iz Srbije. 2011. godine je rođena naša kćerka. Ta konekcija je izrodila naš rad ovde u Srbiji i na Balkanu. I ovde su me ljudi primili na vrlo prirodan način i ja sam se osećao vrlo prirodno. Instant smo se prepoznali. Jedna od stvari koja mi je ovde vrlo specifična jeste ta autentičnost i prirodnost ljudi. To je ono što ja mnogo volim kod ljudi i to je ono što sam ja primetio na Balkanu i na takav način smo se povezali. Sad nešto što nije vezano direktno za Balkan, ali definitivno utiče na na naš rad ovde i u svetu jeste činjenica da sam ja dio parlamenata svih religija i bio sam počasni gost u Indiji upravo na jednom takvom kongresu i ja sam tada izjavio da svi ljudi koji su unutar moje organizacije i koji prate mene i moj rad, da ja za njih mogu da garantujem da oni neće biti nasilni i da neće dizati ruku ni na koga i da neće ulaziti u konflikte. Ja stojim iza njih. Tako da sam to izjavio i taj govor je bio pušten svuda po svetu. Može se naći online, tako da je to nešto što je meni izuzetno bitno. Nenasilje je put koji ja sledim. Zapravo ovde na Balkanu radim na stabilizaciji individua i zajednice jer je na Balkanu to izuzetno neophodno s obzirom na sve ratove kroz koje ste prošli. Balkanski ratovi i Prvi svetski rat i Drugi svetski rat i ovi poslednji ratovu. Znači, ljudi su prosli sa jako puno nasilja i bitno nam je da sada uđemo u način stabilizacije kroz nenasilja. Kako znamo da smo stabilni? Znamo tako što smo nesebični, što nesebično dajemo što smo srećni što smo jedni prema drugima ljubazni.
Koja je najveća problematika ljudi u Srbiji?
– Specifično jeste da se ljudi u Srbije drže prošlosti i da se drže tog bola i svih tih trauma koje su doživeli ili preci, bilo ko u porodici. Međutim, ako nastavimo da se držimo upravo svih tih stvari koje su se desile u prošlosti, ne možemo da idemo napred. Tako da je jako bitno da opustimo sve to, pogotovo kada se osećamo izdano ili kada se osećamo da smo prošli kroz ogromno nasilje i traumu. Treba s optimizmom da nastavimo da idemo napred. Sve to što je bilo deo socijalno političke scene naše prošlosti i naše istorije treba da ostane u prošlosti. Ono što sam primetio jeste da kada ostajemo u prošlosti, kada ostajemo vezani za sva ta iskustva, onda imamo depresivnu državu ili depresivnu zajednicu.
Kako pomažete ljudima u Srbiji? Kakvi su vam rezultati izlečenja?
– Teško je proceniti kvantitet ljudi koji su se promenili i doživeli transformacije, ali ono što se često desi kada ljudi reše svoje probleme, oni odu i nastave da žive svojim životima. Ali ono što vidimo kroz naše programe od 2020. Do dana današnjeg gde imamo intenzivan broj programa, jeste da su se ljudi sve više uključuju upravo u dobrotvorni rad. Davanjem doprinosa govore o svojim transformacijama. Pojavljuju se na programima i kod njih se te promene vide. Ono što mogu da kažem jeste da je jako veliki broj ljudi doživeo vidljive transformacije i transformacije o kojima često pričaju i svedoče. Oni su s tim u vidu i krenuti dalje. Ono što se često dešava je upravo ono što zovemo efekt leptira. To je da kada se promena pokrene u jednom delu sveta možda postane vidljiva u sasvim drugom delu sveta. Evo, daću nekoliko primera. Bio sam u martu u Australiji i jedan ministar je došao da se sa mnom sastane i rekao je da je veoma impresioniran sa svim radom koji radimo u Evropi. Znači, to čak nije bio ni rad koji smo radili u Australiji, ali je on primetio i bio impresioniran upravo takvim rezultatima. Takođe, dali su mi u Sjedinjenim Američkim Državama dan u Teksasu. To je 16.april. Imaju dan koji se zove Mohamed i dan Mohameda i fondacije i slave ga.
Koliko to izlečenje od prilike traje?
– Poboljšanje je nešto što je naš lični izbor zapravo. Naš centar mira koji postoji u Obrenovcu, zapravo služi da bi se okupili ljudi i da bi mogli na jedan vrlo prirodan način da steknu ne samo dojam, nego da steknu duboki utisak zajedništva kroz nekoliko različitih aspekata koji su jako bitni ljudima. Prvi aspekt je ljubav, ali ona prava ljubav. Kada nekome kažete iz srca! Volim te! Možda zvuči jednostavno, ali je izuzetno snažno i moćno kada se to kaže autentično iz srca. Drugi način jeste kada imate nekome da verujete, kada možete da se oslonite na nekoga i kada ste okruženi dobrim društvom. To su ljudi koji vas pre svega poštuju. Možda ne moraju biti ništa više od toga, već samo da vas ostave na miru i da vas poštuju onakvi kakvi jeste. Takođe je bitno da ste okruženi nečim što vas ne opterećuje i što vam ne nadodaje težinu i što vas ne vuče ka dole. E sad, ono što takođe gradi taj osećaj velikog samopouzdanja i vrednosti jest kada krenete da se dajete nesebično svetu, tj. vašoj zajednici. Kada vi postanete nečiji svet, kada učinite nešto tako veliko, to vas iznutra čini jako bogatim i tada kreće vaše isceljenjr. Sve su to aspekti isceljenja. Ne samo nešto drugo što radite na sebi kroz tehnike, već zapravo svi ovi aspekti doprinose isceljenju individue. Vidite, mi možemo da dođemo do isceljenja na različite načine. Takođe, možemo svoju bol da pretvorimo u svrhu. Znači, kada naša bol postane svrsishodno. To znači da smo krenuli da služimo svetu i da smo krenuli da nalazimo način kako mi možemo da budemo od koristi onima kojima trebamo. Toliko puno ljudi čeka na vas i to je zapravo jedan spiritualni aspekt, tj. način. To nema nikakve veze s religijom. Ovo i nije religiozni put, već spiritualno, tj. duhovni u smislu da kada ja krenem da prihvatim sebe i to da prihvatim sebe u svim svojim pozitivnim i negativnim aspektima, onda će me i svet prihvatiti kad ja krenem sebe da dajem svetu. Sve će doći meni. Često me pitaju šta si ti radio za svet. Ja sam dao samo jednu stvar. Ja sam dao sebe i svet je dao sebe meni. Tako da je to jedna razmena koja se dešava prirodno. I za kraj, rekao bih da je zapravo sreća nama data kao pravo samim rođenjem.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
