Majke u rijalitiju su "slika i prilika" srpskog društva

Kako sve više u rijaliti šou programima ljubavni trouglovi, svađe, i tuče postaju passe, na red je došlo i uvođenje roditelja, šire i uže rodbine, ali i male dece. Tako je sve češće slučaj da se među učesnicima rijalitija nalaze i majke maloletne dece, a neke od njih sa sobom vode i svoje bebe. Konkretno, trenutno jedini i najupečatljiviji je primer Miljane Kulić, učesnica rijalitija "Zadruga", koja je već treću godinu zaredom sa svojim sinom u virutelnaoj stvarnosti.Njena specifičnost se ogleda u tome što je trudnoću začela, a onda i celu iznela pred kamerama. Pa pošto se jedino porodila mimo očiju javnosti, Miljana se gotovo odmah po "obavljenom poslu", vratila među "zadrugare" i to sa sve jednoipomesečnom bebom. Mali Željko srećom nije u obavezi da boravi sa ostatkom "ekipe", pa je smešten u sklopu imanja, u jednoj od soba koje nisu pod video nadzorom, a za brigu o bebi angažovana je dadilja. Miljanu retko viđa, jer ona ima druge obaveze, a kako je mlada mama i sama svojevremeno rekla - to je za bebu u tom uzrastu sasvim dovoljno: "ona do godinu dana samo siska i spavka", tako da je to onda sasvim u redu...

Ipak, prošle su dve godine, a mali Željko je i dalje u rijalitiju, uz kratke pauze od po dva do tri meseca.S druge strane, rijaliti učesnice poput Zerine Hećo, Sanje Mirkov, Dragane Mitar, Aleksandre Subotić i mnogih drugih, svoju maloletnu decu ostavljaju napolju dok one vode život pod dvadesetčetvoročasovnim video nadzorom putem kojeg cela nacija, pa i njihova deca, mogu da ih vide u najrazličitijim izdanjima.Ovu društvenu pojavu za Nova.rs komentariše psihoterapeut Lidija Vasiljević. Ona ističe kakve trajne posledice može kroz život nositi dete koje, razume se, protiv svoje volje boravi u okruženju koje nije prirodno ni za odraslog čoveka, a kamoli za bebu i dete."Svakom laiku je jasno da je razvoj u uslovima konstantne tenzije, stalnih promena, nedostatka neophodnih rituala, strukture i zdravih granica za psiholosku dobrobit deteta pogubno. Deci je potrebna sigurnost i stimulacija, ali ne ovakva vrsta stimulacije, već prilagođena uzrastu i usmerena na razvoj istraživanja i radoznalosti. Naravno, ni odrastanje pod staklenim zvonom, nije imperativ, ali okruženje koje ne deluje stimulativno, već uznemirujuće je destruktivno i ostaviće dalekosežne posledice po dete", kaže Vasiljević, pa odrastanje deteta u rijalitiju upoređuje sa odrastanjem u disfunkcionalnoj porodici.https://www.instagram.com/p/Bq3OzuZnQvx/"Odrastati u rialitiju je slično odrastanju u disfunkcionalnoj porodici u kojoj je nasilje svakodnevnica. Svađe su jezik komunikacije, a članovi porodice se dele na zlostavljače i zlostavljane. Takođe, izolacija od realnog sveta, nedostatak vršnjaka, osoba koje su koncentrisane na potrebe deteta, upućene u detalje detetovog života, interesovanja i realne potrebe dovode do značajnih posledica. Deca odrasla na ovaj način, kao u destruktivnim porodicama, mogu postati osobe koje neće umeti da dobro razlikuju i postave granice prema drugima, sa izrazenim strahovima, nesigurne u sopstvene kvalitete i kapacitete, brkajući izloženost sa zdravom vidljivošću, i pre svega odrastaju zbunjeni po pitanju uspostavljanja odnosa poverenja i bliskosti."https://www.instagram.com/p/CCeb9R-pT5d/S obzirom na to da je u pitanju muško dete, pitali smo psihoterapeutkinju kakve eventualne traume može ono imati u vezi s majkom."Deca oba pola su jednako ugrožena ukoliko se roditelji, kog god pola bili i kako god rasporedili roditeljske uloge, njima na bave adekvatno. Mehanizmi odbrane, načini funckionisanja se razlikuju u odnosu na rodne uloge. U našem drustvu, koje je patrijarhalno, dečaci ce češće razviti tendenciju da se aktivno, kroz otvorenu agresiju sukobljavaju sa svetom oko sebe, dok će devojčice biti sklonije potiskivanju ljutnje i depresiji."https://www.instagram.com/p/BvhzEZZBBLw/Kada su u pitanju majke koje svoju maloletnu decu ostavljaju na brigu nekom drugom dok one borave pod četvoročasovnim nadzorom, često se kompromitujući do krajnjih granica, Vasiljević konstatuje da se kod učesnika rijalitija često briše razlika između prave i virutelne stvarnosti."Na žalost, rijaliti je postao veći od života, tj. virtuelna stvarnost, pogotovo nakon početka pandemije je dobila primat. Problem s boravkom u virtuelnoj realnosti je sve veće gubljenje osećaja za 'prvu realnost', te se ova druga - virtuelna doživljava kao jedina. Vidljivost i popularnost postaju najjači motivatori, intenzivnost doživljavanja postaje primarni motor, a neretko se učesnici navlače, tj. postaju adiktivni od boravka u paralelnoj realnosti. Gubi se kompas, i kasnije, kao i sa zatvorima, svi žele da se vrate tamo gde je njihova nova realnost ono u šta više veruju."https://www.instagram.com/p/ByDTjWrlJCC/Ipak, realnost van rijalitija često ume da bude surova, posebno kad je u pitanju pritisak javnosti, odnosno medija, kojima su upravo deca ovakvih roditelja često izloženi mimo svoje volje i izbora. Psihoterapeutkinja Vasiljević, međutim ovde izlaže srž problema."Svi smo žrtve ovog sistema, na svoj način. Žene koje su odrastale i stasavaju sada u našem društvu s idejom da nemaju moć izbora u vezi sa tim kako će živeti i od čega, nemaju relevantne uzore. Mediji ih bombarduju porukama da treba da budu 'napucane', seksualni objekti, poželjno meso... Prostitucija je samo jedan od oblika distorzije vrednosti koje su nestale i izopačile se. Ne bi bilo protitucije da nema korisnika. Veliki je problem obrušiti se na žene koje se time bave, a ne baviti se konzumerima. Ženama treba pomoći da pronađu alternativne poslove, da vrate veru u sebe, da počnu da se oslanjaju na sopstvene kapacitete... Osiromašenje društva i povratak u diskurs 90-ih, nimalo ne pomaže u tom procesu", konstatuje ona i dodaje:https://www.instagram.com/p/BxfgQrQCEgr/"U državi u kojoj je više od polovine stanovnika nezaposleno, a od toga su preko 60 odsto žene, treba imati širu sliku. To je sistemski problem koji oslikava stanje društva. Kroz istoriju su se žene često okretale prostituciji ne zato što su volele taj posao, već nisu videle drugi izbor. U ovom slučaju, izbor postoji, ali je degradiran."Na kraju, Vasiljević zaključuje koliko je Centar za socijalni rad kao institucija zakazao kod ovakvih slučajeva i šta je ono što je goruće kada su u pitanju ovakve pojave."Centar za socijalni rad je obespravljena, degradirana i osiromašena institucija, koja nema prave realne ingerencije da reaguje. Umesto da štiti decu i radi za ljihovu dobrobit, jedva se održava na ivici egzistenicije, i gubi bilo kakav smisao jer ne reaguje preventivno, već samo gasi požare. Prekomplikovane administrativne i pravne procedure dodatno otežavaju i usporavaju reakcije koje bi morale da budu brze i efikasne", zaključuje ona.Bonus videohttps://www.youtube.com/watch?v=8L2QiuLpHs8Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.